сабота, март 31, 2007

Проект Буковски - Ѕвонко Карановиќ

КОЈ ЈА УБИ ЛОРА ПАЛМЕР?

Тебе ти зборам буцко, тебе во огледалото. Тргни ми се од пред очи. Постојат и луѓе кои се платени да ги набљудуваат таквите како тебе.

Ме слушаш што ти зборувам? Тргај се оттаму. Подобро би било да се замиеш и облечеш. И да си најдеш некоја работа. И што?
Што зјапаш во мене? Нешто не ти е јасно?


Океј...јас ќе ти објаснам...ама мора брзо да конташ.

Глеј ме добро...ти разбушавен...Кажи што гледаш? Што? Гледаш победник, тркало.
Така изгледаат победниците. Како мене. Јас сум тој победник. Вистинскиот, од крв и месо, а не таму негде некој лик од филм или книга. Јас сум тој.
Јас постојам ебате, а сите тие се фикција.


Јас сум победник.

А знаеш зошто јас сум победник, а ти обично, промашено гомно, какви што ги има илјадници во државава? Затоа што јас сакам да бидам победник, конташ?
Затоа што јас не кукам пред несреќната судбина туку работам на она што секој прав маж треба да работи. Ебам, не го тинкам, јасно ти е тоа? И не сум шворц на 28 години оти уште од 17 години заработувам за себе.
И на 20 си купив своја кола. Жените тоа го сакаат, конташ.
Мораш да имаш своја кола, а не да го молиш тато дома, тој да ти ја даде својата.
Ајде, губи ми се пред очи, не можам појќе да те гледам. Губи се во твојот ебан живот.
Доста ти изнареков.

Добро е да бидеш победник. Добро е тоа чувство ебате. Само писателите се палат на лузери и приказни со тажен крај. Ма, кој ги еби писателите. Само Хенри Кинаски е цар.
И знаеш што прочитав кај него: “Успехот како резултат на работа е за сељаци!“


Го заеба системот, човече!

Треба да го заебеш систем. А види ме мене. Што е Хенри Кинаски во однос на мене?
Тој е грд и стар а јас сум млад и убав. Јас сум Бог. И денес на Бог, му е роденден.

Двадесет и осми, бато. И денес Бог ќе направи една права акција за себе и ќе инкасира нешто кеш за својот напатен живот меѓу мизерните човечки суштества достојни за презир.

И ќе си купи Бог едно шише Џони Вокер и кутија Марлборо и ќе плати Бог две кирии кои ги должи и ќе ја плати Бог рецката во бакалчето отспротива и ќе купи Бог можеби нешто од гардероба за себе и ќе отиде Бог вечерта негде во некој клуб и ќе се начука како да му е последно, оти денес му е роденден а тоа е ден за начукување.

И потоа Бог ќе ја довесе црнокосата мала шанкерка од Сити Кафе во своето љубовно гнездо и ќе ја направи богиња само за една ноќ и така ќе биде се во ред.
Само Бог прво мора да го заеби системот, иако рака на срце, тоа е негова секојдневна работа.


Да го заебиш системот е лесно, оти каде постои Бог, таму системот го почитуваат само кокошките и ситната боранија. Правите луѓе веќе одамна се надвор од таа шема на кокошки и сл. и овде Бог остана по казната зошто премногу се заебаваше со својот живот и со животот на сите оние кои барем малку и за момент го сакаа.

За кур ти е љубовта. На Бога ионака не му е важно дали некој го сака туку важно му е дали го поштова. Тоа е многу поголемо ниво отколку љубовта, ама тоа го знае лично само Бог и уште неколку други избрани.

А ти разбушавен идиоте...слушај ваму...слушај внимателно што ти дрндам цело време.
Ако мислиш да успееш мораш да ги натераш луѓето да те поштоваат.
Зошто е Исус најголема ѕвезда на денешницата? Ги натера масите да го поштоваат, ете затоа. Некои се убедени и дека го сакаат, ама луѓето лесно ги мешаат тие две нешта.
Само, тоа поштовањето, е тоа мора да се заслужи. Исус мораше да ја претвора водата во вино, мораше и да воскресне а тоа не било секако туку така едноставно.


Со тоа твое дебело газе и со таа идиотска фаца ти можеш да бидеш само политичар.
Потоа можеш да и кажеш на мама дека најде некоја пречка до успехот. Ама тоа не е прав успех. Политиката е трик. Тоа е пречка да маса гомнари ти се упика во секојдневието.
А ти поарно и не заслужуваш.


Глеј ме - Јас сум Бог, јас сум плукнат Де Ниро. И Де Ниро е исто така Бог и сака да биде Таксист оти тоа му е омилена инкарнација. Само што ти не конташ зошто е тоа така.
Кога ќе кажам - Ар ју токин ту ми, мен, дали ми веруваш а? Нормално е да ми веруваш, оти во суштина ти сакаш да си јас, само немаш мадиња за тоа. Серло.


Бог не живее во кокошарник, ама на Бог му удрија забрана во пасошот и не може да отиде до Холивуд и да се сретне со Боби Де Ниро лично и не може да го види изненадувањето во неговите очи кога ќе види пред себе дечко помлад 25 години од себе, мангуп како мене, кој ќе му рече хело, ар ју токин ту ми? Ама ај нема врска.

Послушај ме! Заеби го системот, плати кирија и не мешај се со кокошкарите, конташ.
За почеток плати ги сите сметки сам. Добро е за самодоверба. Не ти треба ништо големо. Погледни што Исус направи само со лебот, виното и дрвениот крст. Без високи технологии, без специјални ефекти. Ни тебе не ти треба ништо големо. Имај своја кола, зипо запалка и оригинални фармерки. Тоа жените го поштоваат бе дечко.

А кој ќе те поштова кога немаш кеш? Ништо не знаеш да работиш. Не знаеш и на рибите секогаш им се лигавиш за љубовта и разбирањето. Пладне е веќе а ти уште не си се пробудил, разбушавен си и мрзлив. Тешко ти е да работиш кога си дебеличок разгален газ. Ти си бато за во ладилник таму да истовараш месо и гајби со замрзнато овошје.
Тогаш онаа твојата би ти давала секој ден и не би те заебавала. Појќе би те поштовала и не би морал да ја држиш за рака додека ја следиш до дома. Ко некоја пичкица си!

А тебе одма ќе ти ја скинам муцката. Што се чудиш?
Самоуверен сум? Напален на себе си?

Па нормално. Ако мислиш дека Кинаски не е напален на себе си, гадно се лажеш. Па сите успешни се напалени на себе си, идиту, осим вие несигурните. Затоа и се успешни.

И што ти мислиш како потоа рибите се напалуваат и зошто се ебат со нас, а не со вас мекушците? Тие се напалуваат така што твојата напаленост се дуплира еј. Ти кажав веќе. Систем на споени судови, само ти си бато глуп за тие работи.

Треба да учиш од правите луѓе. Од правите фраери. Од Де Ниро, Кинаски, Џегер. Од фаци. Не се тие даци затоа што се фаци затоа што таа нивна напаленост ги прави фаци.
Па, зар не си уверен дека тој Мик Џегер не би се ебел самиот себе кога само би можел? Па тој највеќе на себеси се пали и ако мислиш дека спалната соба не му е тапацирана со огледала гадно си се заебал.


А кога си напален на себе тогаш се е полесно. Тогаш може секој да го клецкаш. И машко и женско и црно и бело. И не се важни големите или малите цицки. Конташ?

Ма, мислам...премногу ти изназборав. Морам сега да те убијам, разбушавен.
Премногу тајни со кои Бог располага денес ти разоткрив.
Мртвите усти не јадат гомна знаеш. Само денес на Бог му е роденден и тоа ти го спаси животецот. Хаха. Денес имам баш добра волја. Дваесет и осум бе, не е така лоша бројка.


Макар што морам да ти признаам дека ми си помалку симпатичен кога си така збунет и беспомошен. И само тебе ќе ти кажам како ја убив Лора Палмер. Ми умре на кур, дечко.

А сега тргни се од тоа огледало, идиоте. Шетај!

Облечи се!

Labels:

мило ми е што ве бендисала професоре...

"Кога сме веќе кај домашни автори, овде да ја споменеме извонредната збирка раскази од Алекс Букарски, Луѓе на кои не им се отвора падобранот. Во истата Алекс (нашиот млад сограѓанин - битолчанец) на извонредно интересен, креативен и луциден начин пишува за луѓе од нашата средина, на кои не им се отвора падобранот - луѓе кои немаат кочници.
Но, навистина тие луѓе кои немаат кочници и на кои заради тоа што нема да им се отвори падобранот, можат заради тоа да загинат - сепак има една величествена работа во нивните животи.
Имено, тие живееле и живеат како слободни луѓе, а не како робови. Тие не ни можат да замислат синџири."


среда, март 28, 2007

Ален Гинзберг - песни II

Манифест

Да кажам дека во почетокот не верував во душата
Срцето, славното срце е торба од лајна за кое пишував пред 25 години
О моја бесмртно душо! поетот Шели на младост вресна
О мое бесмртно Его - малку знаејќи
не веруваше во Господ. Ниту пак јас.
Ниту сета научна разумна стварност ниту добрата морална Волја -
збирки од празни атоми какви што Керуак и Буда шкрабаа.

Ниту големата љубов бесмртна ги одрекува болката кошмарот Смртта
Мачењето Сајгон Полицијата Подземјето Пресот Правда (московскиот весник м.з.)
Законот за човечките права -
а кога сме на тоа, да ги отфрлиме Демократијата, Фашизмот, Комунизмот и хероите.
Уметноста не е празна ако ја покажува сопствената празнина
Поезијата корисна го остава сопствениот скелет а виси во воздухот
како Буда, Шекспир, Рембо.
Сериозната, без закон освен со Причина и Ефект, дури и второво има исклучоци
Ниедна пирлина и ефект не се апсолутен доказ
Има свесност - која им пречи на Душата, Срцето, Господа, Науката Љубовта Владите и Кошмарот на Причината и Ефектот.

Њујорк, 28 јануари 1974.
во 1 часот по полноќ

Кој

Од визијата на Великата Свест Харлем 1948 згради што стојат во Вечноста
Сфатив целата вселена била манифестација на Еден Ум -
учител ми беше Вилијам Блејк - мојата животна работа Поезијата,
пренесување на тоа спонтано сознание врз Човештвото.

3 февруари 1973

За смртта на Неруда

Некој здив издишува Адонис и Канто Генерал
Некој здив издишува Бомби и песји лаежи
Некој здив дише тивко врз зелени снежни планини
Некој здив воопшто не дише

Тетон Вилиџ, 25 септември 1973

Европа! Европа!

Свет свет свет
седам в соба
замислувам иднина
сончевина паѓа над Париз
сам сум ничија љубов
не е совршена
човекот бил луд човечката
љубов не е совршена
не сум плачел доволно
градите ќе ми отежнат
до смртта градовите се
призраци од саскачи
на војна градовите се
работа и тули и железо и
чад од високи печки на
личноста ги обессолзува
очите црвени во Лондон но
ниедно око не среќава сонце

Болснато однебо
удира врз белата модерна цврста
новинска зграда на Лорд
Бивербрук нададена во
Лондонска улица за да
ги поднесе последните жолти зраци
стари дами отсутно зјапаат
низ магла кон небото

кутрите саксии на прозорците
цвеќињата се сучат кон улицата
Водоскоците на Трафалгар прскаат
врз пладне-стоплените гулаби
Самиот јас се лачам во екстатичната
дивина на куполата на Св. Пол
гледајќи ја светлината над Лондон
или тука на креветот во Париз
сончевина низ високиот прозорец
на малтерисаните ѕидови

Огрубена толпа под земја
светци исчезнуваат лазачи
уличарки среќаваат нељубов
под гасни светилки и неон
ниедна жена вкуќи не го љуби
мажот во единство цветно
ниту момче љуби момче во нежен
оган во градите политичкиот
електрицитет го плаши центарот на градот
радиото вреска за пари
полиција осветлена на ТВ-екраните
или се смее на мижуркави ламби во
празните соби тенкови се пробиваат
низ трескот од бомби за никаков сон
од човечката радост не се прави филм
фабриката на мислата продава како дрога
автомобили лименки сништа на Ерос
умот го лапа своето месо во
кловновска глад и ниедно
човечко ебење не е свето оти
човечкото дело е најчесто војна

Коскеста Кина гладува перење на
мозоци над брана од хидроцентрала и
Америка го скрива лудото месо
во фрижидер Британија
долго го вари Ерусалим
Франција јаде нафта и мртва
салата од раце и нозе во Африка
гласноусниот ја проголтува Арабија
црнци и белци
војуваат златната венчавка
руската манифактура храни
милиони но ниеден пијаница
не моѓе да го сони самоубиството
на Мајаковски виножито над машинеријата
и одговор на сонцето

Лежам в кревет во Европа
сам во црвена долна
облека што симболизира копнеж
за соединување со бесмртността
но човечката љубов не е совршена
во февруари врне дождт
како некогаш за Бодлер
пред еден век
авиони татнат во воздух
коли јурат по улици
знам каде одат
кон смрт но тоа е ОК
всушност смртта доаѓа
пред животот и дека ниеден човек
не љубел совршено никој

не достигнува блаженствено во време новото
човештво не е создадено за да
плачам за оваа старина
и за да навестувам Милениум
зашто го видов атлантското сонце
како зрачи надолу од огромниот облак
кај Довер на морские карпи
танкер голем ко мравка се нишаше
на океанот под светликавиот
облак и галеби како летаа
низ бескрајните скали од сончевина
што пловеа до Вечноста
до мравки во илјадници полина
на Анлија до сончоглед
исправени за да ја проголтаат
минутата на бесконечното
златни делфини скокаат
низ медитеранското виножито
Бел чад и пареа над Андите
реките на Азија светкаат
слепи пеоти длабоко во самотниот
аполонски болскот на ридките падини
наѓубрени со празни гробови.

Париз, 29 февруари 1958

Labels: , ,

вторник, март 27, 2007

2 интересни “книжевнички“ теми

понеделник, март 26, 2007

Години на дисидентство - Владимир Буковски


Моите пријатели од затворите, логорите, психијатриите, кога земам да раскажувам за нив, убијците, крадците, колаборационистите, лудаците и се разбира, политичките затвореници, и кога ТИЕ: БОЛШЕВИЦИТЕ, ќе ги прочитат овие редови, ќе речат - “еве со каква багра тој се дружи, значи тој ИСТ е како нив. но, едно сакам да им порачам - тие луѓе се вистинската Русија, Русија која вие ја создадовте!!!“
за рускиот дисидент Владимир Буковски нема да најдете многу на интернет. како за вистински дисидент (а не петпарачки, или пристрасен, само кон еден систем, кон една идеологија или политичка гарнитура) денес тој со не помала критичка острина ги перка и Џорџ Буш и Владимир Путин.



“Години на дисидентство“ (And the Wind Returns) книга која до ден-денес не е печатена од ниедна пореспектибилна издавачка куќа во Русија, што доволно говори колкав е демократскиот капацитет на денешното пост-комунистичкото општество во Путинова Русија.
сепак, благодарение на плуралноста на интернетот целата ја има руски јазик, нормално како самоиздат:
И возвращается ветер…

Опис на најраното детство

“...кажуваат дека сум растел во куфер, зошто по војната не можело да се пронајде ниту бебешка количка, ниту легло, и долго време ми требало да прозборам, третата ако не и четвртата година. родителите отпрвин беа растревожени мислејќи дека можеби сум глувонем, но нивен пријател лекар ги утешил кога им кажал дека тоа е како резултат на недоволната исхрана и недостатокот на внесување на шеќер во организмот.“

“Најмногу од се`, во весниците сакав да ги читам карикатурите.“

Местото на живеење


“Во детството пристигнаа комисии да ја утврдат издржливоста на дрвените куќарки на плоштадот “Пушкин“ и беа утврдиле дека се прилично нестабилни. сепак останаа неизрушени се до 1970 година, до кога живееја други семејства.“

подоцна Буковски ја опишува немаштијата која владее во 50тите години во СССР.

“Положбата беше најтешка за образованите луѓе, за конзервативните московчани со поинакво воспитување. Тие не беа привикнати да се понижат до степен на тие општествени финти, и да водат гола борба за егзистенција, едноставно не беа подготвени за тоа кое ги беше снашло. Од нив се очекуваше да бидат благородни, попустливи, кооперативни, животот им се состоеше во постојано прилагодување. Погледнато најопшто, тоа беше проблем на целиот наш век. Луѓето со разум и учтивост беа сосема нерамноправни борци среде средината составена од простаклук, подлост и грубата сила. Како човек да се бори помеѓу такви, а притоа да остане чист? Треба ли човек да остане верен на себеси? Во таков случај си осуден на физичко страдање.“

Идоли на младината


“Идол на клинците во маалото беше еден тип Јурка, еден вечно пијан алкохоличар.
Бил и бивш борец и тој беше иницијатор на сите маалски тепачки. Обожуваше да излегува во дворот по маица, или гол до појасот, за да се перчи со своите развиени мускули, по што одеше да се налока во блиската крчма. Таму ќе се напиеше по што во најголем број случаи излегуваше како победник. Се создаваа купишта легенди и митови за неговата појава.“

Воспитно-образовниот процес

“На советските деца не им беше дозволена никаква иницијатива. Ти треба да го правиш тоа што ќе ти се каже, само тоа, и ништо друго.
Бујноста, лудоријата, палавоста - типичните однесувања при созревањето на едно нормално дете беа непријатели на советското училиште. Никому не беше дозволено да биде самиот себеси.“

“На оние кои не сакаат да учат им даваа двојки, ги поминуваа туку-така.
Во одредени случаи можеби иќе ќе им се дереа, закануваа па ќе ги казнеа, но што дека? Кога на крајот пак ќе им дадеа дипломи.“


Анегдота со Хрушчов

“Подоцна дојде Хрушчов, и додека цел живот не учеа дека Сталин е татко на нацијата, наш безгрешен учител и водач, наеднаш испада дека Сталин не е баш така добар. Наоколу кружеше една анегдота како на седница на ЦК, кога се дискутирало за злосторствата на Сталин, некој протуркал анонимно ливче до Хрушчов - “а кај бевте вие во тоа време кога тоа се случуваше?
Хрушчов
рипнал од место кога го прочитал тоа и прашал кој го напишал?
Нормално, никој не собрал храброст да се јави по што
Хрушчов рекол - “Фино. Јас бев точно таму, каде што сте вие сега.

“Што се однесува до мене, сите ја знаеја вистината, но никој ја немаше смелоста да ја открие.“

Културата

“За нас беше многу гадно да се слушне фразата пролетерска култура.
Ние кои израснавте во дворовите, во комуналните квартови, среде тој истиот пролетеријат, ние кои живеевме рамо до рамо со нив, а не како тие господиновци од власта.
За нас пролетеријатот не беше тајна, ниту мистика.
За нас пролетеријатот беше пијанство, кавги, тепачки со ножеви, садизам, пцовки, па и семки од сончоглед кој пролетеријатот со задоволство ги лупеше и јадеше. Ниту еден вистински пролетерец тоа не би го нарекол култура зошто една од основните црти на тој слој население беше одвратноста кон културата. Културата за нив беше како вештерка која гонеше со метли. “
хаха глејте ги тие ама се прават интелигентни“ ни велеа соседите и злобно ни се потсмеваа.

“Од самото детство знаев дека нема ништо полошо од тоа да си интелектуалец (лошо беше дури и да се носи мека шапка или недајбоже очила)“

кога бил пубертетлија
Владимир со другарите прават тајно здружение кое фигурира одредено време без посебно активности. самото постоење на истото претставувало голема опасност во случај да ги разоткријат. за среќа тоа не се случило.
Буковски
подоцна кога е сместен во логорите се присеќава на храброста од младите денови и вели “Многу бев горд на тоа мое учество, но кога во логор ќе откриен 40 годишни луѓе кои добиле и по 10 години за нешто слично, можеш само беспомошно да ги подигнеш рамената. Ние немавме доволно ум за да сфатиме дека нашиот кружок нема никаква шанса да премине во некоја сериозна организација.
Имавме по 15-16 години и ја создадовме најмногубројната но и најтајната организацијата. Тајната ни беше проста - не примавме постари членови од нашата возраст и така не станавме мета на КГБ бидејќи на тие години не е возможно да си нивни агент - и така си поискрен и почист.“

Важна лекција


“Заборавивме дека болшевиците дејствуваа во услови со поголема слобода - слободата на печатот беше многу поголема, така што Болшевичките водачи можеа да шетаат во Цирих и Баден-Баден. Заборавивме дека тоа беа шепа професионални револуцонери, полни со пари.“

“Покасно разбравме една многу важна вистина - демократијата не се стекнува по пат на нелегалната борба. Не треба да се учиш од душманите, за да не станиш како нив. Нелегалноста раѓа само тиранија и болшевици, од еден во друг цвет. Сфатив дека ако имаш безгранична сила во нелегалноста попрво мислиш на сопствената власт, отколку на судбината на светот.“

Работништвото

“Кога работевме во московскиот завод за производство на автобуси, за првпат се запознавме со амбиентот кој владее во едно советско претпријатие - неговата штурост, измама и недомаќинлук. Никој не се трудеше премногу да работи. “Зошто бре да се мачиме за толкава плата?“ Имаше по некој работник кој сакаше да си работи дисциплинирано но него често го зафркаваа а и често му се закануваа: “Еј, сакаш да си ударник а? Да ни ја дигнеш нормата ебате?“

Првиот инцидент - фаќање на школскиот весник

“Кога ме фатија со илегалниот школски весник ме изведоа пред наставничкиот колегиум. Им кажав во наплив на гнев се што ми падна на ум за советското општество - Зборав за лицемерието во однос кон
Сталин, пред и потоа, зборав за ситуацијата која ја видов во фабриките, за крепосништвото, за пијанството, за кражбите, за лажгите... им кажав дека од се` ми дојде преку глава, макар што сум само 17 годишник. Кога завршив сите беа онемени. Самиот гадниот раководител, ме гледаше дирекно в очи и рече:

“Идеите ви се до немај-каде промашени. Не сте сеуште зрел политички да мозгате.“
“Колеги треба да го пуштиме малце помеѓу работничкиот казан, троа да поврие, да поживее во работнички колективи, за да му се избристрат идеите.“

Во почеток на 1960 г., на плоштадот Мајаковски се собираат десетина млади советски интелектуалци да протестираат, читајќи поезија.
Себеси се нарекуваат Фар (или на руски Мајак) истовремено се будно следени од маскирани агенти на КГБ и нивни провокатори.
Буковски
набрзо факултетот за биологија и веќе неговото име се појавува во повеќе советски весници.
До неговото име, како чин на компримитација се користи етикетата “неуспешен студент“.

на плоштадот “Мајаковски“ најчесто го рецитираат “Човечкиот манифест“ на Галасканов, кој според признаението на Буковски нема толку уметничка или политичка вредност, колку пред се`, човечка, во права смисла на зборот.

Излегувам на плоштадот
и таму,
во увото на градот
избликнува
мојот вик
очаен.
Еве ме,
повик кон божја одмазда
кон бунт!

Во 1966 г. излегува самоиздатското списание
“Феникс-66“.
Галасканов
, главниот уредник е осуден на 7 години во работнички логор. Умира во ноември 1972 после операција.“

Првото апсење (јуни 1963 до фебруари 1964)

“Покрај учеството во Фара ме обвинија и за ширење на антисоветска литература. Стануваше збор за две фотокопии на книга од Милован Ѓилас што во претрес ми ја најдоа КГБ-овците една вечер.“

Казната ја одлежува во затворот Лефортово.
(Централен затвор на КГБ, специјализиран за политички затвореници)


Второто апсење 1967-1970

Буковски раскажува како пред испитувањата од страна на докторите не може а да не бидеш прогласен за луд. “Добро, нели забрането беше да се појавувате на плоштадот “Мајаковски“? И ти одговараш со - Да. Епа, што не си отишол на факултет, туку си направил нешто за кое другите не ни помислеле да го направат. Ти се правдаш ама другите?
Што другите? Другите се луди, ти не си? Ма, луд е овој и точка. Еден тип пак изигруваше курназ и им рече - Да бе. Се бунтував. Како што знам и другарот
Ленин лежел в затвор заради своите политички размислувања. Ц ц ц - велат докторите. Луд е и овој стопосто. Пиши во медицинскиот картон - Страда од мегаломанија, има навика да се споредува со Ленин.“

Потоа Буковски раскажува што правеле за да преживеат во лудницата.

Една од вообичаените тактики е здравите да си се дружат меѓусебе, да не се растураат и да не се дружат со лудите, зошто се знае нели, со кој се дружиш таков си.
На многумина од политичките затвореници тешко им паѓа тоа што бидуваат прогласени за лудаци од советското општество, па неможејќи да го носат товарот на тоа обвинение и навистина полудуваат.

Кратко излегува (само 9 месеци е на слобода) по што во
1965 г. е фатен, кога му е најден примерок од “граѓански апел“ наменет за случајот А. Синајевски Ј. Даниел.

Повторно средба со докторите од душевната:

“Се што кажам сега секој мој гест ќе се изопачи и ќе се запише во медицинскиот картон. Ништо не може да се направи. Да спориш со психијатар е изгубено време.
Тие никогаш не го слушаат она што им го говориш. Тие слушаат НА КОЈ НАЧИН тоа им го кажуваш. Излишно е да се нервираш, оти следи дијагнозата - превозбуден, болесно приврзан кон теми, кои за него претставуваат
емоционално осетливи.
После аминазин не ти бега.
Ако си премногу очаен, тивок и мирен ќе ти напишат -
ДЕПРЕСИЈА.
Не треба да се покажуваш ни весел -
неадекватна реакција. Најлошото е да правиш спој на сето ова спомнато - понижена емоционалност, апатија, или симптоми на шизофренија.
Не треба да изгледаш ни претрезвен ни претпазлив, потаен. Не бива да говориш премногу самоуверено и решително (
натценување на личноста)

во 1971 г. успева 150 страни со прецизни описи на условите во психијатриските болници да ги “прошверцува“ на Запад, да стигнат до многу меѓународни хуманитарни организации.

повторно, по третпат е апсен во 1972 година кога “најопасните“ политички затвореници сосе Буковски со специјален конвој се пренесени во реонот Перм, недалеку од Москва.
Таму е натеран да извршува разни тешки физички работи.
Во манирот на Тим Робинс во “Бегство од Шошенк“ станува омилен меѓу криминалците/политичките затвореници кога благодарение на неговите правнични молби, успева да издејствува неколку важни права. (дозвола за посети и сл.)
Му се случуваат и многу други згоди/незгоди, кои подобробно ги опишува во својата книга.

во работничкиот логор владее следниот модел на исхрана:

ржен леб - 450 г. риба 60 г. брашно 10 г. мас 6 г. компир 250 г. зеленчук 200 г. овес 50 г. сол 20 г.

СЕ` тоа за два дена. Сакаш јади одма, сакаш јади постепено.

ама тоа малку и е?
е, ти текнува дека за врене ма Ленинградската блодата луѓето работеа од утро до вечер и земаа по 200 грама дневно и немаа гајле.

сами се рамнеа со фашистите. - вели Буковски.


Во 1976 г. тој е изгонет со специјален авион на КГБ од СССР и во Швајцарија разменет за чилеанскиот комунист Луис Корвалан.

“Не, не сакав да си заминам. Евреите одат во Израел, Германците во Германија.
Тоа е нивно право, тоа е право на секој човек да замине кај што ќе му посака душата.
Но, каде да бегаме ние Русите? Зошто друга Русија нема. И на крајот на краиштата, зошто ние да си заминеме? Нека си заминат Брежњев и компанија! Сепак, бев свесен дека ако останам таму, повторно ќе бидам уапсен и ќе умрам в затвор.“

1991

На Буковски му е понудено враќање во СССР и место вице-претседател, но по низа околности тоа место не го добива.

1992

Од група руски либерали понудено му е да кандидира за градоначалник на Москва. Буковски одбива.

2004

Заедно со Гари Каспаров, Немцов, и многумина поранешни советски дисиденти и руски интелектуалци, го формираат Комитет 2008, чија главна цел е критика на автократската политика на Владимир Путин.

Сеуште е жив, каде како биолог и писател од 1976 г. живее и работи во Англија.

Labels: , ,

Цртичка - “најтиражна“ со 100 000 unique посети


Според листите на digimak.net Цртичка има најголем 'блог-тираж' од сите блогови кои таа ги следи, (а ги брои, ако не се лажам, најпосетените) а кои го користат сајтмитер.
со тој податок Цртичка станува најпосетуван блог (по вкупност на посети) на македонски јазик во моментов.

Од 1 мај 2005 г. кога е поставен сајтмитер, (иако блогот, претходно постои од 15 јули 2004 г.) до денес, 26 март 2007 г. блогот Цртичка/bukarski.com искешира 100 000 јуникс посети.
тоа особено радува ако се има во предвид фактот што, Цртичка првенствено важи за книжевнички блог, и е далеку напред пред политичко-актуелните; љубовнo-патетичните, еротско-советувачките, тинејџерско-забеганите, историско-уште позабеганите блогови и сл.

Цртичка ја прави литература да биде “ИН“ меѓу сајбер-младината.
Цртичка
дрибла ко Роналдињо
. Цртичка дава гол со пета. Цртичка, едноставно растура!
баш ми е мило што вака се курчам, поготово кога имам со што, или пак кога немам, сеедно =)
епа, Аирлија!
да наздравиме во име на славата на Цртичка!

Labels:

Ален Гинзберг - песни

Супермаркет во Калифорнија

Какви ли не мисли ми доаѓаат ноќва, Волт Витмен, оти одев по споредни улици под дрвореди со главоболка свесен за себе гледајќи во полната месечина.
Со мојот гладен замор, во купувачка на слики, влегов во супермаркет за овошје осветлен со неон, сонувајќи за твоите набројувања!
Какви ли праски и какви полусенки! Цели семејства што купуваат ноќе! Премини полни со мажи! Сопругите меѓу адвокатите, бебиња меѓу патлиџаните! - а ти, Гарсија Лорка, што правеше кај лубениците?

Те видов Волт Витмен, бездетен, осамен стар храноловец, како буричкаш меѓу масата во фрижидерите и зјапаш во младите продавачи.
Те учев како секого од нив го прашуваш: Кој ги заклал свинските кременадли? Колку чинат бананите? Дали си ти мој Ангел?
Лунѕав меѓу блештукавите рафтови со конзерви следејќи те, а во мислите ме прогонуваше детективот на продавницата.
Заедно проскитавме крај редовите во нашата осамена мечта пробувајќи артишоки, присвојувајќи секаков вид замрзнати деликатеси, воопшто не минувајќи крај касиерот.

Каде одиме, Волт Витмен? Вратите се затвораат по еден час.
Каде е насочена твојата брада вечерва?
(Ја допирам твојата книга и мечтаам за нашата одисеја во супермаркетот и се чувствувам апсурдно)
Ќе одиме ли цела ноќ по осамени улици? Дрвјавата редат сенка врз сенка, светилките згаснати по куќите, обајцата ќе бидеме осамени.
Ќе лунѕаме ли сонувајќи за исчезнатата Америка на љубовта крај сините автомобили пред влезовите, враќајќи се во нашата тивка куќичка?
Ах, драги оче, белобрад, осамен стар учителе на храброста, каква Америка си имал кога Харон престанал да го турка со стап скелето и кога ти си излегол на зачаденото крајбрежје и си стоел набљудувајќи како чамецот се губи во црните води на Лета?

Беркли, 1955


За делата на Бароуз

Постапката мора да биде најчисто месо
без симболичен зачин,
вистински визии и вистински затвори
видени некогаш и сега.

Затвори и визии претставени
со ретки описи
што во целост одговараат
на Алкатраз и Роза.

Гол ручек е природен за нас,
ние јадеме сендвичи на стварноста.
Но алегориите се премногу зелена салата.
Не скривај го лудилолото.

Сан Хосе, 1954

Го сакам Витмен многу

Млад, ласкав, фалбаџија, нежен
Средовечен мисловен, десет илјади забележувања на брег брод или улица,
на работна маса, в шума, во домаќинство или в канцеларија, на опера -
што грижливо ја проучува својата книга со танки корици пак да им чита гласно на малкуте момчиња и момите
што знаат доволно американски за да ја слушаат неговара рака -
неволен да издели една од друга страница, неволен да отфрли симпатична странца
- поглед на келнер, мустаќ на затвореник каменоломец - што се поти, проститутка на сонце, дрдорлив старец што му мавнува за збогум на грбавиот -
Вадам јамак од “Стракчиња трева“ од почеток до крај, годинава, во Кина пак, им се восхитувам на неговите пливачи што се лупат голи врз брановите
и допре над неговото очајничко збогум “Кој книгава ја допира тој човек допира“
Се фатив за шапката врз черепот
За стариот воин, стариот морнар, стариот писател, стариот мажољубец, стариот Христос поет патник,
Инспириран во средовечје да пеам за Вечноста на Менхетен
Види дамчестата змија е реална, а види и како надуената орбитна земја
исчезнува
По нејзините годишни времиња и години на снежно-бела коса.

Баодинг, 20 ноември 1984

Labels: , , ,

петок, март 23, 2007

Вилијам Саројан

Вилијам Саројан (1908-1981) роден во Фресно, е американски писател. По потекло е Ерменец. Работел на повеќе професии, од обичен работник до новинар, а во неговите дела често преовладуваат автобиографски одблесоци. Неговото дело се карактеризира со оптимизам, поетски однос спрема животот, симпатии кон т.н. “малиот човек“. За него светот “полн добри и престрашени деца.“
Во 1940 доби Пулицерова награда за драмското дело “Доба на твојот живот“, но наградата ја одби. Некои од неговите книги се филмувани. Најважни дела му се: “Бестрашниот младич на летечкиот трапез“, “Мама, те сакам“, “Тато ти си луд“, “Масакр на невините“, “Човечка комедија“, “Се викам Арам“.


Патријархален совет на американскиот патник

Една година мојот вујко Мелик патуваше од Фресно во Њујорк.

Пред да појде на железничка станица, го посети неговиот чичко Гаро и му раскажуваше за опасностите од патувањето.
“Кога ќе влезеш во воз“, рече старецот, “внимателно одбери си место, седи и не врти се околу себе.“
“Разбирам“, рече вујко ми.
“По тргнувањето на возот, набрзо ќе дојдат две униформирани лица од ходникот и ќе ти бараат билет. Не осврснувај се на нив. Тоа се измамници“, рече старецот.
“Како ќе го знам тоа?“ праша вујко ми.
“Ти веќе ќе го знаеш тоа,“ рече старецот.“Не си повеќе дете“.
“Не ќе поминеш така ни триесетина километри, а веќе ќе ти пристапи еден љубезен млад човек и ќе ти понуди цигара. Речи му дека не пушиш. Цигарите содржат опојно средство.
“Разбирам“, рече вујко ми.
“Кога ќе одиш во вагон-ресторанот, ќе се судриш со една млада жена, која тоа намерно ќе го направи и скоро при судирот ќе те прегрне“, рече старецот. “Таа ќе биде многу привлечна и многу ќе се извинува. Природно би било да се спријателиш со неа. Намерно избегни ја таа природна работа, влези и јади. Таа жена е авантуристка“.
“Што е таа жена?“ праша вујко ми.
“Уличарка“, свреска старецот. “Ти само влези во вагон-ресторанот и јади. Порачај си најдобро јадење, и ако вагонот е преполн ако на спротивната маса седи убава млада жена, немој да ја гледаш в очи. Ако ти се обрати, прави се како да си глув“.
“Разбирам“, рече вијко ми.
“Прави се дека си глув“, рече старецот. “Тоа е единствен начин да го избегнеш тоа“.
“Што да избегнам?“ праша вујко ми.
“Да ја избегнеш безизлезната положба“. рече старецот. “Јас сум патувал. Јас знам што ти зборувам“.
“Разбирам“, рече пак вујко ми.
“Немој да ти повторувам“. рече старецот. “Свршено. Јас имам седум деца. Мојот живот беше богат, и беше живот на праведник. Да не мислиме повеќе на тоа. Имам земја, лозје, овошници, добиток и пари. Еден човек не може се` да има во исто време, освен за еден или два дена“.
“Разбирам“, рече вујко ми.
“Кога ќе се враќаш од вагон-ресторанот на своето седиште“, рече старецот,“ ќе поминеш низ вагонот за пушење. Таму ќе видиш луѓе кај се коцкаат. Играчите ќе бидат тројца луѓе во средни години со прстење на прстите, што изгледаат многу скапоцени.
Тие љубезно ќе ти се поклонат и еден од нив ќе те викне да се придружиш на играта. Речи им - Јас ништо не разбирам англиски“.
“Разбирам“, рече вујко ми.
“Ете, тоа е се`“, рече старецот.
“Многу ви благодарам“, рече вујко ми.
“Уште нешто“, рече старецот. “Кога ќе појдеш на спиење, извади ги парите од џеб и стави ги во чевелот. Чевелот тогаш стави ги под перница, цела ноќ држи ја главта на перница и НЕМОЈ ДА СПИЕШ“.
“Разбирам“, рече вујко ми.
“ете, тоа е се`“, рече старецот.

Старецот си отиде, а идниот ден вујко ми Мелик се качи на воз и отпатува право, преку цела Америка до Њујорк. Двете униформирани лица не беа измамници. Човекот со отровната цигара не дојде, убавата жена за време на ручекот не седеше спроти масата на вујко ми, а во вагонот за пушење немаше коцкање. Вујко ми си ги стави парите в чевел и го стави чевелот под перница. Цела прва ноќ ја држеше главата на перница и не спиеше, но идниот ден го напушти целиот обред.
Идниот ден ТОЈ САМ понуди еден друг млад човек со цигара, што овој ја прими. За време на ручекот одвај најде начин да се дофати до едно место и седна на маса со една млада дама. Тој сам започна една партија покер во колата за пушење, и пред да стигне до Њујорк, се запозна со сите сопатници и целиот воз него го познаваше. А кога возот минуваше низ Охајо, вујко ми и младиот човек, оној што ја прими цигарара, заедно со две дами што патуваа во Весар, составија квартет и пееја блуз.
Патувањето беше многу пријатно.
Кога вујко ми Мелик се врати од Њујорк, неговиот стар чичко пак го посети.
“Гледам дека добро изгледаш,“ рече тој. “Се придржуваше ли на моите напатства?“
“Се разбира, чичко“, одговори вујко ми.

Старецот се загледа негде во далечина.

“Задоволен сум што барем НЕКОЈ се користел со моето искуство“, рече тој.

Labels: , , ,

четврток, март 22, 2007

Совети на А.П. Чехов

- пишувајте многу и детално. пишувајте и бришете, пишувајте и кратете.
- кога ќе напишете расказ одма треба да го исфрлите почетокот и крајот. тука, ние писателите највеќе лажеме.
- уметноста не трпи лага. може да се лаже во политика, може да се лажат пријателите, па и самиот господ Бог - постојат и такви случаи - но во уметноста тоа е недопустливо.
- и пократко, што е можно пократко пишувајте. не треба да трошите премногу зборови. како на палуба на воен брод, нема вишок работи, така и во расказите се треба да е на свое место.
- писателот се`, треба да набљудува од страна, како неутрално лице.
- колку што е авторот постуден, толку расказот е почувствителен и попотресен.
- и не треба да се измислува, фантазира... животот е таков каков што е...
- притоа, не се потребни никакви особени идеи ниту пораки. треба да се пишува тоа што го чувствуваш, искрено и вистинито. мене често ме прашуваат што сакам да кажам со онаа или оваа приказна? на такви прашања никогаш не одговорам.
- јас ништо не сакам да соопштам. мојата задача е да пишувам, не да подучувам. мене за пишување не ми е потребна некоја посебна идеја. животните ликови сами создаваат идеја, а идејата не ја создава ликот...
- писателот не е птица да црцори. а кој ви кажува дека треба писателот треба да кука? ако јас живеам, се борам, патам, тоа се одразува врз се што пишувам. што треба да додавам во литературата нешта како - идеја, идеал?
- покрај тоа што сум талентиран писател, не сум учител, ниту сум проповедник, ниту пропагатор. јас вистински, тоест уметнички го опишувам животот и вие во тоа ќе увидите нешто што претходно не сте го запазиле - отстапувањето на животот од правилата, неговите противречности.
- талент? нема посебна дефиниција. талентот е талент.
- кога ќе видам како неталентиран писател јаде дива патка, мене за таа патка искрено ми е многу жал.
- кога ги опишувате луѓето обземени со тага, и сакате да ги разжалостите читателите, тогаш потрудете се да бидете ладни, тоа на туѓата несреќа и придодава одредена позадина и таа рељефски многу повеќе се отсликува. инаку, вашите литературни херои би плачеле, а вие би се издишувале.
- моја омилена новела е Кројцеровата соната на Лав Толстој. додека е Толстој жив, едноставно е прекрасно да си книжевник.
- можете да плачете и да цимолите додека пишувате книга, можете да патите заедно своите ликови, но, препоставувам тоа мора да го правите на начин да читателот тоа не го забележи. што е пообјективно тоа впечатокот е поснажен. тоа сакав да го кажам.
- пишувајте роман. пишувајте роман цела година, а потоа цела половина година скратувајте го, па дури потоа печатете го. книжевноста не треба да се пишува, туку да се вези на хартија, работата треба да биде прецизна и бавна.
- велат дека моите ликови се мрачни. за жал, тоа не е моја кривица. тоа кај мене не доаѓа намерно - додека пишам не ми се чинат мрачни. познато е за да луѓето се излечат од меланхолијата, пишуваат весело, а оние кои се полни со живот со своето пишување предизвикуваат тага.

на крајот на краишта и не мора да ме послушате во врска со овие совети. јас сум лош критичар. немам способност јасно да ја формулирам својата критичка мисла.

Labels: ,

вторник, март 20, 2007

Рејмонд Карвер

Рејмонд Карвер (1939-1988), американски писател, најпознат по своите лесно читливи и заводливи раскази. Неговиот живот и тешкотиите кои постојано го следеле му пружиле најголем дел од материјалот кој го вградил во своето пишување, кое често се фокусира врз изгубените соништа, пропаднати врски и разочарување. Се смета за еден од врвните раскажувачи од англиското говорно подрачје и му се припишуваат заслуги за обнова на интересот на публиката кон оваа книжевна форма во 1980-те.

Карвер е роден во Клацкени, Орегон, во работничко семејство. Започнал да пишува во 1958, откако посетувал часови за креативно пишување во колеџот Чико во Калифорнија. Во 1963 димпломирал на колеџот Хамболт. Пред објавувањето на првата збирка раскази Стави се на мое место (Put Yourself in My Shoes, 1974), Карвер напишал две збирки поезија: Близу Кламат (Near Klamath, 1968) и Зимска несоница (Winter Insomnia, 1970).

Кон крајот на 60-те и во 70-те години на XX век, Карвер е постојано хоспитализиран, како резултат на алкохолизам. Потпирањето врз овие искуства во своето пишување му ја носи и првата слава, а многу од ликовите во неговите раскази се справуваат со проблеми поврзани со пиењето. При разработката на своите раскази, Карвер често ги преправал и по неколку пати. На пример, расказот „Бања“ е претворен во наградуваниот „Мало, добро нешто“, иако самиот Карвер ги сметал за два многу различни раскази.

Ќе замолкнеш ли, те молам, те молам? (Will You Please Be Quiet, Please?, 1976) е првиот комерцијален успех на Карвер. Други позначајни збирки раскази му се За што зборуваме кога зборуваме за љубовта (What We Talk About When We Talk About Love, 1981), Катедрала (Cathedral, 1983) и Од кај што се јавувам (Where I’m Calling From, 1988). Во расказите од Катедрала се јавуваат елементи на надеж и искушување, што претставува забележителна промена во делото на Карвер. Последната негова книга, збирката поезија Нова патека кон водопадот (A New Path to the Waterfall) е објавена постхумно во 1989. Дел од неговата проза е собрана во Огнови (Fires, 1983). Сите ние: Собрана поезија (All of Us: The Collected Poems) е објавена во 1998.
извор - “Блесок“

Карвер ја познава Америка како што не ја познава никој друг што пишува,“ пишуваше за разказите на Карвер критичарот на “Хјустон кроникл“, Хоум Харис. “секој негов расказ ни кажува нешто ново за нас како што ги интерпретираме преку своето сопствено искуство. Мислиме дека знаеме што доаѓаат понаму, но речиси секогаш грешиме. Што ни каживат нашите очекувања за нас? Тоа е главното нешто кај Карвер и неговиот гениј.“

“Карверовата проза е толку скржава во манирот, што е потребно време пред човек да сфати колку целосно една култура и една морална состојба е претставува и преку една наизглед најповршна скица. Оваа втора збирка раскази очигледно е дело на сосема зрел “мајстор“ вели критичарот Френ Кермотеурм а Роберт Хјустон напиша во “Нејшен“ дека нема подобар раскажувач од Карвер.

Настрешница

“За што зборуваме кога зборуваме за љубовта“ - издание на “Култура“ 1990 г.

Тоа утро таа истура Тичерс на мојот стомак и го лиже. Тоа попладне се обидува да скокне од прозорецот. Јас велам: “Холи, ова не може да продолжи. Ова мора да престане.“
Седиме на софа во еден од апартманите на катот. Има полно празни соби и може да се избира. Но нам ни е потребен апартман, место по кое ќе се движиме и ќе можеме да разговараме.
Затоа ја затворивме рецепцијата иа мотелот тоа утро и отидовме горе во еден апартман.
Таа вели: “Дјуан, ова ме убива.“
Пиеме Тичерс со мраз и со вода. Спиевме некое време меѓу утро и попладне.
Потоа таа стана од креветот и се закани дека ќе излезе на прозорецот во долна облека. Морав да ја задржам.


Бевме само на првиот кат. Но дури и така.


“Доста ми беше,“ вели таа. “Не можам повеќе.“

Ја става раката на образот и ги затвора очите. Ја врти главата назад и напред, мрмори.
Би можел да умрам гледајќи ја вака.
“Што не можеш?“ велам јас, иако, се разбира, знам..
“Не морам пак да ти кажувам,“ вели таа.
“Го изгубив трпението. Ја изгубив гордоста. Некогаш бев горда жена.“

Таа е привлечна жена, има само малку повеќе од триесет години. Висока е и има долга црна коса и зелени очи, единствената зеленоока што ја знам. Некогаш зборував разни нешта за нејзините зелени очи, а таа ми велеше дека поради нив знаела дека е предодрена за нешто посебно.
И зар јас не го знаев тоа!
Се чувствувам толку ужасно поради ова и она.
Го слушам телефонот како ѕвони долу во канцеларијата. Ѕвони и престанува, цел ден.
Дури и кога дремам го слушам. ќе ги отворам очите, гледам во таванот, го слушам како ѕвони и се прашувам што станува со нас.

Но можеби треба да гледам во подот.

“Срцето ми е скршено,“ вели таа. “Се претвори во парче камен. Не сум добра. Лошо е тоа што веќе не сум добра.“
“Холи,“ велам јас.



Кога првпат дојдовме овде и го презедовме на мотелот, мислевме дека излеговме на пат.
Не плаќаме кирија, бесплатна опрема и триста месечно. Ни со свеќа да бараш не се ноаѓа тоа.
Холи ги водеше книгите. Таа се разбира во бројките, а главно таа ги издава и собите.
Ги сака луѓето, а тие ја сакат неа. Јас се грижев за земјата, ја косев тревата и го кастрев плевелот, го одржував безенот, вршев ситни поправки.

Се` беше убаво првата година. Ноќе работев и други работи и напредувавме.
Имавме планови. Потоа, едно утро, јас не знам. Штотуку лепев плочки во бањата на една соба, кога влегува таа малечка собарка Мексиканка, да чисти. Холи ја вработи. Не можам да речам дека го имав забележано тоа малечко суштество порано, иако разговаравме кога ќе се видиме. Ме викаше, се сеќавам, мистер.

Секогаш, за едно или за друго.
Така, по тоа утро, почнав да и` обраќам внимание. Беше згодна малечка, со убави бели заби. Ја посматрав во устата.
Почна да ме вика на име.
Едно утро го поправав тушот во една бања, а таа влегува, го вклучува телевизорот, како што прават обично собарките. То ест, додека чистат. Престанав да го работам тоа што го правев и излегов од бањата. Таа се изненади што ме гледа. Се смешка и го изговара моето име.
Штом го изговори, легнавме на креветот.

“Холи, се` уште си горда жена,“ велам јас.
“Се` уште си број еден. Ајде Холи.“

Таа ја ниша главата.

“Нешто умре во мене,“ вели. “Требаше долго време да се случи тоа, но мртво е. Ти уби нешто, исто како да го удри со секира. Сега се` е валкано.“


Таа го допива пијалакот. Тогаш почнува да плаче. Посегнувам да ја прегрнам. Но не помага.

Ставам пак пијалак во чашите и гледам низ прозорецот.
Две коли со броеви од некоја друга држава се паркирани пред канцеларијата, а возачите стојат кај вратата, разговараат. Едниот го завршува она што му го вели на другиот, гледа во собите и се пофаќа за брадата. Таму е и една жена, таа е со лицето на стакло, со рака ги засолнува очите, ѕирка внатре. Се обидува да ја отвори вратата.
Телефонот долу почнува да ѕвони.

“Дури и пред малку кога ги правевме тоа, ги мислеше на неа,“ вели Холи. “Дјуан, тоа боли.“

Го зема пијалокот што и` го давам.

“Холи,“ велам јас.
“Вистина е, Дјуан,“ вели таа. “Не докажувај ми,“ вели.

Оди нагоре-надолу по собата во гаќички и елече, со пијалокот в рака.

Холи вели: “Ти отиде надвор од бракот. Довербата е она што го уби.“
Јас клекнувам на колена и почнувам да молам. Но мислам на Хуанита. Тоа е ужасно.
Не знам што ќе ми се случи мене или кому и да било на светов.
Велам: “Холи, милам јас те сакам.“
На паркингот некој налегнал на сирената, запира, потоа пак налегнува.
Холи ги брише очите. Вели: “Измешај ми еден пијалак. Овој е многу разводнет. Нека свират со тие смрдливи сирени. Не ми е гајле. Си одам во Невада.“
“Не оди во Невада,“ велам јас. “Зборуваш глупости,“ велам.
“Не зборувам глупости,“ вели таа. “Ништо не е глупаво тоа за Невада. Ти можеш да останеш овде со твојата чистачка. Јас се селам во Невада. Или таму, или ќе се убијам.“
“Холи!“ велам јас.
“Холи никој и ништо!“ вели таа.
Седнува на софата и ги повлекува колената под брадата.
“стави ми уште од содата, кучкин сине,“ вели таа. Вели: “Ебате тие дувачи во сирени. Нека ја вршат својата валкана работа во Треволоџ. Таму ли чисти твојата чистачка сега? Стави ми уште еден, кучкин сине!“

Ги стиснува усните и ми упатува нарочит поглед.

*

Пиењето е чудно. Кога се обѕрнувам на тоа, сите наши важни решенија ги замислуваме кога пиевме. Дури и кога зборуавме дека треба да престанеме да пиеме, седевме покрај кујнската маса, или надвор, покрај масичката за излети, со шише виски. Кога решивме да дојдеме овде и да ја презмеме работа, како управници, преседовме неколку ноќи пиејќи додека меревме за и против.
Го истурам последниот Тичерс во чашите и додавам коцка мраз и вода.
Хол станува од содата и се испружува на креветот.

Вели: “Си го правел ли тоа со неа на овој кревет?“

Јас немам што да речам. Чувствувам дека сосема ми недостигаат зборови. И` ја давам чашата и седнувам во фотелја. Го пијам својот пијалак и мислам дека веќе никогаш нема да биде исто.

“Дјуан?“ вели таа.

“Холи?“

Срцето бавно ми чука. Чекам.

Холи беше мојата единствена вистинска љубов.



Она со Хуанита беше пет дена во неделата, меѓу часовите десет и единаесет. Во која и да било просторија да беше додека чистеше.
Јас просто ќе влезев каде што работеше и ќе ја затворев вратата зад себе.
Но најмногу беше во 11. Единаесет ни беше среќната соба.
Ни беше слатко на двајцата, но брзо. Беше фино.
Мислев дека Холи можеби го преброди тоа. Мислев дека она што треба да го стори е вистински да се обиде.
Јас, па јас се држев за ноќната работа. Мајмун може да ја врши таа рабоа. Но работите овде брзо одеа надолу. Просто немав срце за ништо.
Јас престанав да го чистам базенот. Тој се полнеше со зелена скрама, така што веќе гостите не сакаа да го ползуваат. Веќе не ги поправав славините, не лепев плочки ниту бојадисував.
Па, вистина е дека двајцата не` погоди доста здраво. Алкохолот одзема многу време и напор ако сакаш да правиш добра работа со него.
Холи гостите не ги регистрираше како што треба. Понекогаш ќе ставеше двајца во соба само со еден кревет, или ќе ставеше еден човек во соба со брачен кревет. Ви велам, имаше жалби, а понекогаш и ранзи зборови. Луѓето ќе се натовареа и ќе заминеа на друго место.
Потоа, доаѓа писмо од луѓето од управата. Па уште едно, препорачано.
Има и за јавувања по телефон. Некој доаѓа од градот.
Но нам веќе не ни беше гајле, и тоа е факт. Знаевме дека деновите ни се изброени.
Ги заплеткавме животите и се готвевме за стресување.

Холи е умна жена. Таа прва го сфати тоа.




Потоа тоа саботно утро се разбудивме, по една ноќ на преџвакување на ситуацијата.
Ги отворивме очите и се вртевме во креветот за добро да погледнеме еден во друг.
Двајцата тогаш го знаевме тоа. Дојдени сме до крајот на нешто и работата е да се пронајде каде да се почне одново.

Станавме и се облековме, пиевме кафе и се решивме за овој разговор. Без ништо да не` прекине. Ни телефонот. Ни гостите.
Тогаш јас донесов Тичерс. Заклучивме и дојдовме тука горе, со мраз, чаши и шишиња.
Прво гледавме ТВ во боја, се шегувавме по малку и го оставивме телефонот долу да ѕвони. За храна излеговме и зедовме сендвичи со сирење од автоматот.
Чудно беше тоа што сега можеше да се случи се`, кога сфативме дека ќе се случи.


“Кога бевме само деца пред да се земеме?“ вели Холи. “Кога имавме големи планови и надежи? Се сеќаваш?“ Седеше на креветот, држејќи ги колената и пијалакот.
“Се сеќавам, Холи.“
“Ти не ми беше прв, знаеш. Прво ми беше Вајат. Замисли. Вајат. А ти се викаш Дјуан. Вајат и Дјуан. Којзнае што ми недостигаше во сите тие години? Ти ми беше се`, како во песната.“
Јас велам: “Ти си чудесна жена, Холи. Знам дека си имала можности.“
“Но не ги искористив!“ вели таа. “Не можев надвор од бракот.“
“Холи, те молам“, велам јас. “Нема веќе, мила. Ајде да не се измачуваме. Што требаше да правиме?“
“Слушај,“ вели таа. “Се сеќаваш на времето кога се возевме до онаа стара куќа на фарма, надвор од Јакима, покрај Терасестите Височини? Само се возевме наоколу? Бев на тој мал нечист пат, а беше жешко и прашливо? Продолживме да одиме и дојдовме до таа стара куќа, а ти праша дали можеме да се напиеме вода? Можеш да замислиш тоа да го правиме сега? Да одиме нагоре до некоја куќа и да бараме да се напиеме вода?“
“Тие старци мора сега да се мрви,“ вели таа, “еден до друг таму на некои гробишта. Се сеќаваш дека не` поканија внатре на слатки? А подоцна ни ја покажаа околината? И таму беше таа настрешница одзади? Беше одзади, под некое дрвја? Имаше мал стрм покрив, бојата беше падната, а во степата растеше многу трева. И жената рече дека пред повеќе години, мислам навистина многу одамна, луѓе доаѓале тука и свиреле во неделите, а други луѓе седеле и слушале. Мислам дека и ние ќе бидеме такви кога доволно ќе остариме. Достоинствени. И во куќа. А луѓе ќе доаѓаат на нашата врата.“

Не можев да речам баш ништо. Потоа велам: “Холи, овие работи, ќе се враќаме и на нив.
Ќе велиме: “Се сеќаваш на мотелот со сета онаа нечистотија во базенот?“ Велам: “Сфаќаш што велам, Холи?“

Но Холи само седи тука на креветот, со чашата.
Можам да видам дека не сфаќа.
Јас одам до прозорецот и погледнувам надвор од зад пердето. Стојам таму. Се молам за некаков знак од Холи. Се молам Холи да ми покаже.
Слушам како тргнува кола. Потоа друга.
Тие ги палат светлата кон зградата и, една по друга, се извлекуваат и излегуваат надвор во сообраќајот.

“Дјуан,“ вели Холи.


Во ова, исто така, беше права.

Друг расказ од Рејмонд Карвер

Labels: , ,

недела, март 18, 2007

Луј Фердинанд Селин

Француски писател и лекар, нихилист и “анти-семитист“, контроверзна фигура, кој се прослави со својот прв роман, VOYAGE AU BOUT DE LA NUIT (Патување до крајот на ноќта, 1932)
За време на Првата светска војна, Селин е тешко ранет и се здобива со почит на национален херој.
По завршувањето на Втората светска војната тој е обвинет за соработка со нацистите, но благодарение на неговата литературна слава го избегнува затворот.
Додека работи во Клиши, Селин го пишува својот прв балет и го прави своето деби како писател со Патување до крајот на ноќта. Се претпоставува дека псевдонимот, Селин, е крстеното име на неговата баба по мајка. Книгата е славена од десничарските екстремисти, Leon Daudet и Leon Trotsky, прогонетиот комунистички водач, и ја добива наградата Renaudot. Ferdinand Bardamu, главниот лик, има многу сличности со Селин...

Повеќе на е-зин Агол бр. 9

Интервју со Л.Ф. Селин (1959)

Во целост го објавуваме текстот на единственото филмско интервју на Селин, направено 1959-та. Документарецот бил во бункерите на ОРТФ осум години. Ова е една од последните јавни исповеди на големиот и оспоруван француски писател.

разговарал: Луј Повел

Селин ни рече: - Не, нема да зборуваме за Апокалипсата. Сите глупаци заминуваат на летување во своите мали автомобили. Многу им е гајле за блискиот крај. На што би личел јас, на најглупавиот... Не, ќе зборуваме за лесни нешта, треба да ги насмееме, сите тие будали...

Луј-Фердинанд Селин во улога на лекомислен човек? Имаше генијалност во тој човек од кого се плашеа, опасен но и три четвртини скршен човек.
Генијалност секако, лекомисленост никако.
Вилата во Медон (коja изгоре 1968-та) беше куќичка на периферијата, од мек камен.
Дното во градината зарасното во плевел.
Рѓосана железна ограда всадена во лепрозен ѕид.
Кога ќе се стигне до вратата, прво се здогледува натписот: “Лисет Алманзор. Часови по клавир“. Лисет Алманзор беше жена на Селин. Со него таа мина низ многу искушенија. Малку потаму, од трновитите грмушки допола ѕирка еден друг, поскромен натпис: Доктор Детуш, Селин се викаше Детуш и беше лекар на сиромашните. Но, кај него доаѓаа повеќе љубопитливци, отколку болни.
Посетителите го затекнуваа полн со гнев, потонат во беда, и како го опсипа светот со сарказми: низ нив, во понекој збор, се пробиваше и некаква нежност.
Негови најдобри пријатели и понатаму беа неговите кучиња, мешанци, како и тој вечно лути, и кои тој ги нарекуваше, сите без разлика, “чичиња“.
Најблизок пријател: папагалот, чии што свирежи ги следеа неговите зборови.
Работната соба на Селин! Тоа беше и неговата ординација и негова спална соба.
Два големи прозорци на погледот му ја нудеа падината кон Сена и живонаселената периферија којашто Селин толку ја мразеше и опишуваше.
Во таа дневна соба, претрупана со беден мебел и со едно куцо тркалезно масиче, паѓаше в очи несфатливото количество кутии од какао.
Стуткан во една разнишана фотеља зад масата прекриена со листови хартија, тој доста иронично ги гледаше подготовките на екипата.

Селин, вие сте чудна личност. Разбудувате страсти. Со своите дела, со своите идеи, навики, толку пати дадовте шанса да ве мразат. Еве можност подобро да ве разберат. Кога би требало да ве дефинираат со еден збор, што би рекле?

Селин: Е па, дека јас работам, а другите ништо не работат. Ете, јас го мислам токму тоа.

Судејќи според неговата работна маса, може да му се верува. За една книга од 200 страни во ракопис, тој со својот чуден ракопис испишал 80000 листови, кои ги спојува со штипки за алишта.

Вашата дарба, Вашиот начин на живот, Вашите реакции, дури и Вашиот нагласок, зборуваат дека сте Парижанин, дури и можеби и повеќе, периферец. Каде сте родени?

Селин: Роден сум во Курбвоа (Сена) на 27 мај 1894-та.

Селин и мачорот без чизми

ПРИРОДАТА ЈА ОТКРИВ НА ГРОБИШТА

Наспроти нанижаните елеци во крпи (изброивме три, од кои веројатно не можеше да се состави ниту еден цел), наспроти двете сомнителни шамии немарно врзани околу слабиот врат, Селин делуваше како да е соблечен.

Што беа вашите родители?

Селин: Мојата мајка беше модистка и крпеше чипки. Не и` одеше баш најдобро во Курбвоа, мораше да ја затвори работилницата. Потоа замина и се вработи кај својата мајка, како продавачка, во улицата Прованс.
А Вашиот татко?

Селин: Беше кореспондент. Затоа што факултетска диплома, да! И затоа тој имаше литературни амбиции. Ги имаше, да. Впрочем, тој беше писмен човек и се бавеше со коресподенција во отсекот за пожари на Осигурителното друштво “Феникс“ од улицата Лафает.

Зборувајќи за својот татко Селин ги развлекува зборовите и ги испушта слоговите како со некакво гадење.

А во Курбвоа, каде заминавте?

Селин: Отидов во Пасажот Шоазел. Најубаво е тоа што тогаш Пасажот Шоазел имаше гасно осветление, имаше 360 гасни светилки, кои се палеа во четири попладне. Со сите тие запалени светилки, Ауер, бевме во гасот. Пораснав под гасно ѕвоно.

Во тоа време бевте мошне питомо, мошне нежно дете?

Селин: Немав големи можности да бидам питом и нежен, бев воспитуван со шлаканици, така тоа беше во тоа време, воспитување со шлаканици, а и она “Молчи, мангуп еден!“

Ја сакавте својата мајка?

Селин: Па, не размислував за тоа. Се беше подредено на проблемот на желудникот... зарем не, на тоа се сеќавам, на едно нешто: само еден излог навечер беше осветлен со гас, затоа што во другиот немаше ништо, само едниот од двата излози беше осветлен, бидејќи другиот беше празен. Такашто тоа прашање не се поставуваше. Што знам? Немаше комплекси, зарем не? Требаше да се јаде, да се клопа! Се сеќавам на уште нешто, ждеревме јуфки.Голтавме јуфки. Зошто? Ќе направевме цело корито јуфки, бидејќи тоа е единствената храна - можете да замислите каква е тоа кујна - единственото јадење што може да се вари а да не мириса, бидејќи чипката, особено стара чипка, прима миризби. Според тоа, бев во паника поради мирисите. Значи, немаше збор за месо, риба, ништо. Јуфки! Јуфки! Така мојата кутра мајка, имаше тука едни скали, како што реков, за што поретко да се качува на скалите - беше куца - по кривулестите скали за горниот кат, правеше корито јуфки. Така јадевме јуфки со малку путер. Пораснав на јуфки и попара.

Во Пасажот Шоазел нема многу глетки на природата?

Селин: Нема ниту една.

Бевте париско дете, кое слабо знае за природата, чистиот воздух. Како ја откривте природата?

Селин: На гробиштата, посетувајќи го гробот на старамајка, кога умре. На гробиштата и на скверот Лувоа, бидејќи таму беше моето училиште. Ете... гледате...бидејќи одев во тоа школо.

На стари години му скурчи од се`

ИМАВ УШТЕ ПРИЧИНИ ДА ЖИВЕАМ

Како учевте? Што учевте?

Селин: Па учев основно школо, до завршното свидетелство.

За кои професии Ве подготвуваа родителите?

Селин: Желбата на мајка ми беше од мене да направи добавувач за стоковните куќи.
Во нејзината глава немаше ништо повеќе. А татко ми не сакаше да студирам, бидејќи сметаше дека тоа претставува беда, а тоа го увидел бидејќи самиот се нашол во тоа.

А како се определивте да станете лекар?

Селин: Поради восхитот што чувствував кон медицината. Кога ги гледав лекарите, мислев дека тоа е најдобро.

Кога бевте малечок, дали Ви изгледаше важно да се биде писател?

Селин: Ни најмалку! Тоа ми изгледаше смешно. Некој да може да седне да пишува, да изведува нешто... глупости. Дури и кај некој друг, секогаш делува чудно. Тоа, впрочем, беше и мислењето на татко ми.

Кога ја положивте матурата?

Селин: Матурата ја положив делумно пред војната, пред да се јавам во војска дванаесеттата, а делумно по осумнаесетата.

Но, помеѓу основното училиште и првиот дел на матурата Вие...

Селин: Епа учев од учебници, коишто можете да ги купите било каде.

Што работевте во тоа време?

Селин: Бев момче за се`, курир, чирак, секаде... Бев кај Лакост, бев кај Рајмон, кај Вагнер, дванаесет занаети, тринаесет занаети, како што се вели.
Бев дури и книжар. Бев мошне активен. Таков сум. Сега имам запаление на зглобовите, тука, сега.

Но го положивте првиот дел од матурата?

Селин: Лесно! И вториот дел исто така лесно.

Зошто така нагло го прекинавте школувањето за да заминете во војска? Во “Патувањето на крајот на ноќта“ вашиот јунак се јавува доброволно, бидејќи е привлечен со војната музика.

Селин: Ма не, тоа е измислица.

Дали се пријавивте од патриотски причини или откако почувствувате дека тоа е Ваша професија, или поради некаква наклонетост...

Селин: Поради некаква наклонетост, бидејќи сум лиричар, то ест малку чукнаст. Тоа беше Историја. Сето тоа ми се чинеше мошне блескаво, па приказната за окопниците на Рајсхофен, тоа ми делуваше како нешто мошне блескаво, морам да речам. А и беше блескаво, бидејќи тоа беше тонот на тоа време.

Вашиот јунак во “Патувањето на крајот од ноќта“ ја открива војната преку стравот. За Вас се зборуваше дека не сте биле храбар. Дали се плашите од смртта?

Селин: Во секој случај, сега тоа би било олеснување.

А во она време?

Селин: Се` уште имав причина да живеам, зарем не? Го немав оној инстинкт од денес. Денес не ми е гајле, можам и веднаш да се убијам, пред сите, би било впечативо пред камерата. Но во она време се` уште имав илузиии. Не илузии, туку нагон за живот.

Во себе веќе сакавте да бидете лекар?

Селин: Тоа да, отсекогаш. Силно! Силно! Силно!

Но зошто сакавте да бидете лекар?

Селин: Просто затоа што тоа беше работа за мене.

Поради самопочитувањето? Или од сожалување кон луѓето.

Селин: Не, туку за да направам нешто во медицината, тоа ми правеше задоволство, тоа мошне долго ме правеше задоволен. Додека бев лекар практичар, сега од тогаш веќе имаат поминат 35 години, ми беше задоволство да излекувам некоја хронична настинка, да лекувам овчи сипаници, да се забавувам со малите сипаници. Го правев тоа доста добро, по природа бев исцелител, зарем не, јас сум тоа.

Дали Ве интересира човечкото страдање или самата болест?

Селин: А не. Човечкото страдање. Помислувам во себе: ако пати ќе биде уште полошо, ќе се одмаздува не вреди. Добро му е. Добро! Мошне добро. Значи, нека му биде добро. Ете.
Кој тип луѓе најмногу ги сакате?

Селин: Градителите.

А кој најмногу го мразите?

Селин: Рушителите. Затвори ја муцката. (последните зборови му беа упатени на папагалот, чии свирежи станаа неподносливи)

Писателот и градот

ТЕ МОЛАМ УШТЕ ЕДНА, УШТЕ ЕДНА! ЕВЕ ЕДНА ДОБРА

Кои писатели ги чувствувате блиску до вас, а кои ви се најдалечни, спротивни?

Селин: Писатели? Ме интересираат луѓе кои што имаат стил: ако немаат стил не ме интересираат. А тоа е ретко, стил, господине, тоа е реткост.
А со приказни улиците се преполни, насекаде гледам приказни, полни се полициските комерсијати, полни се кривичните судови, нашиот живот е полн со нив. Секој има своја приказна, илјадници приказни.

Но зарем нема ниеден писател?

Селин: Писател? И тоа како, господине. Ги има по еден, двајца, тројца во генерација. Има илјадници писатели, тоа се кутри д`ткаџии...
Предат во реченците, го повторуваат она што некој друг веќе го рекол. Ибзираа приказна, добра приказна, па ја раскажуваат. Гледам дека тоа не е интересно. Престанав да бидам писател, зарем не, за да станам хроничар. Ја ставив својата кожа на маса, бидејќи, не заборавајте една работа, голема инспирација е смртта. Ако својата кожа не ја ставите на маса, ништо немате. Треба да се плати! Она што се работи бесплатно е промашај, дури и повеќе од промашеност. И така имате бесплатни, залудни писатели. Во денешно време имате само залудни писатели. А она што е џабе, смрди на џабалак.

Кое чувство Ви е блиско? Омразата? Презирот? Гадењето? Љубовта? Најпосле, пријателството?

Селин: Работата. Тука сум за да работам. Јас сум беден работник. Заре не? Како што зборуваше Декарт, не сум поумен од другите, но јас сум пометодичен, зарем не? Јас имам само една метода, тоа е да земам едно нешто и да го делкам. Важен е предметот. Важно е ова: пред себе имате еден апарат, една камера. Се надевам дека е прекрасен. Најпосле можеби типчто што го направило имал незгоди. Можеби бил рогоња, или бил педер. Можеби бил блондин. Бил андрогин. Може го болело грло, од каде да знам. Но неговиот апарат работи. Тука е доказот, зарем не? Мене не ме интересира човекот што го направил. Мене ситните романописатели ми досаѓаат. Ја сфаќате фалинката на таа ситна имитација на грчката цивилизација: таа се сака брзо. Тоа ви е како она песниче: “Уште една.
Чекај, те молам, уште една, уште една! Знам една добра. “Тоа е така. Разбирате? Работа која се смета за десетина од минута, додека вистинска новина е работата од петсто, од илјада години.

Што Ви беше најголемата радост во животот?

Селин: Па, мој боже, ќе ви признаам дека немаше многу такви нешта. Не сум радосно суштество, не сум минувач. Признавам дека ќе бидам задоволен кога ќе умирам, со што помалку болка, сит сум од болка.

МИ НЕДОСТАСУВАШЕ СЕБИЧНОСТ, ШТО Е ДОСТА РЕТКО

Дали верувате во господ?

Селин: Не, воопшто не верувам, не, не, никако не верувам, не, не, не верувам во бога. Јас сум позитивист. Би сакал да верувам во господ, но секако сум мистик. Но, добриот бог, е па не би рекол дека многу го интересираат работите што мене ме интересираат, навистина не, не, не. А мистик секако дека сум.

Велите дека во Вашиот живот немало големи радости. Дали имаше голем бол?

Селин: А, во изобилие, и тоа како! Што се однесува до тоа, го имаше и тоа колку. Ми сместија се` што треба, навистина, богами навистина, го имаше многу, многу.

Дали страдате кога помислувате дека некои луѓе зборуваат, мислат или прават зло?

Селин: А не, нималку не ми е грижа. Не ме интересираат луѓето, ме интересираат нештата.

Но верувате во љубовта?

Селин: Ако животот се сфати како мошне забавна работа, е тогаш, се разбира, напред за љубовта! Но со сета негова простотија. Само јас, на пример, јас сум, јас не го сакам простото, зарем не, она што е простаклак. Сепак да кажам дека робијата е отмена работа, бидеќи таму човекот страда, зарем не, додека свеченоста во Неи е простачка работа, бидејќи човекот таму се весели. Таков е човечкиот живот.

Но, Вие, кого, според книгите го сметаат за пророк?

Селин: Зарем?

...пророк на апокалипсата, зарем навистина верувате дека небото ќе се затемни? Верувате дека на луѓето лошо им се пишува?

Селин: Кога сите луѓе би одбиле да одат во војна, тоа е мошне просто, би рекле “Јас не одам.“ Но тие сакаат да умрат, постои жечба, постои омраза на човекот кон човекот. На пример, кога ќе ги видите несреќите што се случуваате, немојте да мислите дека сите се случајни. Има тука и порочни, има луѓе кои навистина одат да удрат во некое време дрво. Очигледно, човекот не влегува во кола мислејќи “Одам да се ѕвекнам од некое дрво,“ но желбата е тука, зарем не а тоа и самиот сум го забележал, во повеќе наврати, посебно кај хирурзите, отмените луѓе. Ги гледам како ги возат своите коли, зарем не, на доста сомнителен начин.
Сите во светот само треба да отидат во општина и да кажат: “Знаете, јас не сакам да одам во војна.“ Е па, тогаш не би имало војна. А ако го сочувале, значи дека тоа го сакаат, тоа е општа желба, желба за уништување. Како што зборуваше Монлик, маршалот на Анри 4ти: “Господе, и вие команданти, што ги водите луѓето во смрт. Бидејќи војната не е ништо друго...“

Кога би требале да умрете, не дај боже, во овој момент, што би била Вашата последна мисла?

Селин: Па, збогум и фала. Сега е доста. Не ви посакувам никакво зло, но боже мој, вие грижете се за себе, в ред, а јас, јас ионака премалку се грижев за себе. Ми недостасуваше себичност, што е доста ретко. Светот е полн со неа, зарем не...

Селин не испрати до врата, во тишина. Кај портата застана и, покажувајќи ја Сена со шилестиот прст, рече:

Пред некој ден се симнав таму долу да испијам една чашка. Седнав пред една кафана. Сега се сеќавам на тоа. Ги гледав луѓето како минуваат. Беа куци, згрбавени, лошо градени, а пак женските.... Најлошото е токму тоа, женските: куп сало што го ниша газот. Со израз на задоволство!
Добро ухранети, секако, токму стокмени за шут по задникот, без зборови. Имаше еден, само еден, во толпата, беше убав и силен, но со израз на глупак, ништо во него. Е па тогаш само нека дојдат Кинезите, нека стигнат пеш до Дордоња не брзајќи, се` од Пекинг. Не Русите. Не, Русија е само атомска глава што ја бара Кина. На Киезните ќе им речеме: миам, миам, таму во крајот на сонцето е безделништвото. И ќе дојдат, господине, ќе дојдат, со чепкалки пред себе се` додека не поцркаат од виното и џигерот од гуска, и тие од удобност, од црниот дроб, слезинката: ќе цркнат, но одамна пред тоа сите вие ќе бидете мртви... а и јас.“

Нагло се сврте и без зборови замина низ џунглата на својата градина, обиколен со своите кучиња, кои р`жеа.
Кога се враќавме во Париз, еден брод-дизалица свиреше и беше тоа како завршетокот на Патувањето до крајот на ноќта: “Во далечината се слушна свирежот на брод-шлепер, неговиот повик го премина мостот, еден лак и уште еден, па браната и уште ден мост, потаму, многу потаму... Ги повикуваше сите шлепери на раката, сите, и целиот град, и небото, и полињата, и нас, сите да ги повлече, и Сена, и веќе еднаш да биде крај.“

превод. Г.Н.О.м
Маргина 19/20



...Не, арго не се прави со помош на речник, туку со слики родени од омраза, омразата го создава арго-то. Тој говор е создаден да го изрази чувството на вистинска јадосаност. Читајте L'Humanite, ќе најдете само неразбирливо доктринарно тропање. Арго-то е направено да овозможи работникот да му каже на газдата дека го мрази: ти живееш добро, јас лошо, ме експлоатираш и парадираш во својата лимузина, ќе те скинам... Но, денешното арго веќе не е искрено. Веќе не опстојува во кабинетот на истражниот судија. Се уште го чекам оној скитник кој со своето арго ќе го натера судијата да збрише. Денес во затворите сите некако ги вовлекле роговите: Да, господине! В ред, господине! Сите припитомени, никој не зборува арго, лично се уверив во тоа. Одамна мина времето кога се закануваше опасноста *** секој ден да стапи во штрајк.
Денес постои само кафеанскиот арго за полуфраери, со кој мафтаат одредени риби, и некаков арго со англиски акцент, во употреба од 16-иот век. Впрочем, арго-то не може да живее, затоа што тоа не е конструкција, тоа е како онаа куќа што ја видов во Берлин: во ѕидот дупкиште од десет метри, но вратата не може да се отвори. Нема тука никаква конструкција. Слушајте ги обичните луѓе во пиљара, кога во весник ќе прочитаат дека некој некого убил: ќе тропнат пар глупости и готово, нема натаму.
Филмот и Црниот бран сакаа да ја прикријат таа немоќ на арго-то, но тоа тогаш станува индустрија, како кај Трињол.
(Arts, 1957 г.)













Селинови совети до писателите

“Писателот во себе нема толку многу книги. Патување на крајот од ноќта, Смртта на кредит - би требало тоа да е доволно.“

“За да направите романи какви што се моите, морате да напишете осумдесет илјади страници за да добиете осумстотини.“

“Тие велат за писателот: Ткае убава реченица! а јас велам, “Тоа не се чита!“ Тие велат: Каков величенствен јазик! а јас набљудувам, слушам. Тоа е рамно, ништо, нула. Јас ги збутав во печат зборовите од обичниот јазик. Со еден единствен замав.“

“Ништо не правиш бадијала. Мораш да платиш. Приказната што ќе ја исмислиш, потполно е безвредна. Вреди само призната што ја плаќаш.“

“Мислам дека човекот има право да умре дури тогаш кога ќе може да раскаже добра приказна. За да влезеш, ја раскажуваш својата приказна и те пуштаат. За тоа зборува, симболично, Смртта на кредит, за тоа дека смртта е плата за животот. Се гледа како...
не владее добриот Господ, туку Ѓаволот. Човекот. Природата е одвратна, само погледнете,
животот на птиците, на животните.“

Labels: , ,

сабота, март 17, 2007

интервју со EDO POPOVIĆ

среда, март 14, 2007

Чарлс Буковски, Čarls Bukovski, Charles Bukowski - pesme I (1947-1984) - priredio Flavio Rigonat

Poklonici proze poznatog američkog pisca Čarlsa Bukovskog biće zateceni spoznajom da je njihov omiljeni romanopisac zapravo rodjeni pesnik. Pisanje pesama bilo je za Bukovskog najspontaniji umetnicki cin. Samo tokom sedamdesetih, kada je napisao cetiri romana - Posta, Faktotum, Zene, Bludni sin, i stotinak kratkih prica, objavio je preko 500 pesama, a do kraja zivota napisace ih na hiljade.
Prvi deo izbora iz njegovog obimnog poetskog opusa potice iz dvadesetak knjiga nastalih izmedju 1947 i 1984 godine.
S lakocom, surovo ali poeticno, iskrenost nasrce iz svake pesme: ‚‚Jednom sam snimio kako citam moje pesme lavu u zooloskom vrtu - stvarno je zaurlao, kao da ga boli. Svi pesnici pustaju taj snimak i smeju se kad se napiju... (Čarls Bukovski: Glasovi)



FUSNOTA O STVARANJA MASA


neki ljudi su mladi i ništa
više a
a neki ljudi stari i ništa
više
a neki ljudi ni stari ni mladi
i samo to.

i da muve nose
odeću
i sve zgrade izgore u
znatnoj vatri,
da se nebo zaljulja kao trbuh
striptizete
i sve atomske bombe
zaplaču,
neki bi ljudi bili mladi i ništa
više a
neki ljudi stari i ništa
više
a ostali bi bili isti
ostali bi bili isti.

ono nekoliko drukčijuh
dovoljno brzo uklanja
policija, ili njihove majke,
njihova braća, ostali; i
oni sami.

sve sto ostaje ono je sto
vidiš.

teško je.

LITERARNA DISKUSIJA

Markov tvrdi kako pokušavam
da mu probodem dušu
ali radije bih njegovu ženu.

dižem noge na sto
a on kaže:
ne smeta mi što stavljaš
noge na sto
ali klimav je
samo što se ne raspadne.

ostavljam noge na stolu
ali radije bih njegovu ženu.

više bih voleo, kaže Markov,
da zabavljam rovokopača
ili prodavca novina
jer oni su dovoljno obzirni
da pripaze na pristojnost
i pored toga što ne razlikuju
Remboa od otrova za pacove.

moja prazna limenka piva
kotrlja se po podu.

to što moram da umrem
uopšte me ne muči,
kaže Markov,
moja uloga u igri
je da živim
kako najbolje umem.

grabim njegovu ženu u prolazu,
njeno dupe uz moj trbuh,
ima fina kolena i sise
i ljubim je.

starost nije tako loša, kaže on,
ima spokojstva u tome,
ali ima i jedna caka:
moraš razlučiti spokojstvo od mrtvila;
nikad ne gledaj mladost kao inferiornu
zato što si star,
niti je mudrost u iskustvu.
čovek može biti matora budala -
mnogo je takvih - ili mlad
i mudar - što je ređi slučaj. to...

ućuti više, zavapio sam,
ko boga te molim!

ustao je, uzeo svoj štap i
izašao.

povredio si ga, rekla je,
on misli da si veliki pesnik.

suviše je ušminkan za mene, rekao sam,
suviše je bistar.

izvadio sam njenu sisu.
kakva čudovisna
prekrasna
stvar.

SVE

mrtvima ne treba
aspirin ili
žalost,
pretpostvljam.

ali možda mi treba
kiša.

ne trebaju im cipele
već mesto za
hodanje.

ne cigarete,
govore nam,
već mesto da
izgore

ili su prostor i mesto za
letenje
možda isto.

mrtvi ne trebaju
mene

niti me trebaju
živi.

ali mrtvi možda trebaju
jedni
druge.

u stvari,
mrtvima možda treba
sve što i nama
treba
a treba nam tako puno,
kad bismo samo znali
šta je to.

to je
verovatno
sve

i svi ćemo
verovatno umreti
pokušavajći da
dođemo do
toga

ili umreti

zato što
nismo došli do
toga.

nadam se
shvatićete da sam
kada umrem

dobio
najviše
moguće.

DOK VETAR DUVA

dok vetar ponovo duva s mora
i zemlja je ukaljana razvratom i neredom
oprezno rukuj sabljom izbora,
upamti
ono što je možda bilo plemenito
pre pet stoleća
ili pre samo 20 godini
sada je
sve češće
zaludan posao.
tvoj život samo se jednom živi
istorija uvek ponovo
pravi budale od ljudi.

budi na oprezu, dakle,
od svakog naizgled plemenitog
čina
ideala
ili akcije,
bilo za ovu zemlju ili ljubav ili
Umetnost,
neka ne te povuče trenutak
ili lepota ili politika
što uvene kao odrezani cvet;
ljubav, da, ali ne kao bračna uvertira
i čuvaj se loše hrane i preteranog rada;
daj sebi vremena; i pij koliko ti je potrebno
da održiš kontinuitet,
jer piće je oblik življenja
u kome se učesnik vraća po novu šansu
za život; osim toga
živi što više sam;
imaj decu ako se to desi
ali potrudi se da nemaš ništa s podizanjem
dece; ne uključuj se u sitne prepirke
ruke i glasa
osim ako tvoj dušmanin traži život tvoga tela
ili život tvoje duše; tada ubij,
ako moraš; i
kad dođe vreme da umreš
ne budi sebičan -
shvati to kao besplatno putovanje -
pođi bez ikakve mrlje srama ili promašenosti
ne žali ni za čim
dok vetar duva s mora
i vreme teče dalje
zapljuskujući tvoje kosti blaženim mirom.

PRIJATELJSKI SAVET MNOGIM MLADIM LJUDIMA

Idi na Tibet.
Jaši kamilu.
Čitaj bibliju.
Oboj cipele u plavo.
Pusti bradu.
Obiđi svet u papirnoj barki
Pretplati se na Saturday Еvening Post.
Žvaći samo levom stranom vilice.
Oženi se jednonogom ženom i brij se
pravim brijačem
Ureži svoje ime na njenu ruku.

Peri zube benzinom.
Spavaj ceo dan a noću se veri po drveću.
Budi monah i pij rakiji i pivo.
Drži glavu pod vodom i sviraj violinu.
Igraj trbušnjak pod ružičastim svećama.
Ubij svoga psa.
Kandiduj se za gradonačelnika.
Živi u buretu.
Razbij sebi glavu tomahavkom.
Sadi lale na kiši.

Ali nemoj da pišeš poeziju.

MILIONERI

vi
bez lica
bez ikakvog lica
što se smejete ničemu -
samo da vam kažem
pio sam u sobama za bednike
s imbelnim pijancima
čiji je razlog bio jači
u čijim je očima još bilo svetlosti
čiji su glasovi očuvali neku osećajnost,
i kad bi svanulo
bilo nam je loše, ali nismo bili bolesni,
bili smo dekintirani, ali nismo bili prevareni,
legali smo na naše postelje i dizali se
u kasna popodneva
kao milioneri.

DAJ MU GA

ignoriši sve moguće šeme i mogućnosti -
ignoriši Betovena, pauka, prokletstvo Fausta -
daj mu ga samo, daj mu ga:
kuća auto trbuh pun pasulja
plati porez
jebi
a ako ne možeš da jebeš
ti ga samo trpaj.
pravi pare, ali nemoj previše da
rmbaš - plati nekog drugog da to
obavi - i nemoj
previše da pušiš, ali dovoljno pij da se
opustiš, i
kloni se ulice
pošteno briši dupe
nemoj da žališ toalet-papir
nepristojno je da drugi saznaju da si
kenjao ili
da to nanjuše
ako ne pripaziš.

TAKO TO IDE IDE IDE

"Sve tvoje pisanje o bolu i patnji je obično foliranje"

samo zato što sam ti rekao da me od rok-muzike
boli glava
samo zato što smo spavali i probudili se i
jeli zajedno
samo što smo bili u kolima i na hipodromu
zajedno
u parkovima u kadama u sobama
zajedno
samo zato što sme videli istog labuda i istog
kera u isto vreme
samo zato što smo videli kako isti vetar njiše
istu zavesu
odjednom si postala književni kritičar

samo zato što si vajala moju glavu
i čitaja moje knjige
i pričala mi o svojim ljubavima i flertovima i
putovanjima
samo zato što znam ime tvoje kćeri
i što sam ti zamenio izduvanu gumu
odjednom si postala književni kritičar

samo zato što su tri tvoje pesme objavljene
samo zato što pišeš roman o svom ludilu
samo zato što ljuljaš dupetom i imaš
dugu smeđu kosu
odjednom si postala književni kritičar

samo zato što sam te jebao 144 puta
odjednom si postala književni kritičar

dobro onda, reci mi,
među svim tim piscima... čije je bol stvaran?
šta? da, mogao sam da
pogodim - tvoj bol je
stvaran. zato, u najboljoj nameri za sve nas
mahni zbogom živima koji su izgubili snagu za
plakanje, i
dok bele dame u ružičastim sobama kače
plave i zelene minđuše
mahni zbogom meni.

RADNICI

neprekidno se smeju
čak i kad
padne greda
i uništi lice
ili unakazi telo
oni se i dalje
smeju,
kada boja oka
postane zastrašujuće bleda
zbog nedovoljnje
svetlosti
smeju se;
izborani i imbecilni
iako još mladi
sprdaju se s tim -
čovek koji
kao da mu je 60
kaže da ima 32 i
onda se oni smeju
svi se smeju;
ponekad ih puste
napolje na vazduh
ali okovani su da se vrate
lancima koje
i da mogu
ne bi raskinuli;
čak i napolju, među
slobodnim ljudima
i dalje se smeju,
idu naokolo
glupavo se
teturajaći
kao da su izgubili
osečaj za ravnotežu;
napolju
žvaču malo hleba,
prepiru se, spavaju, broje
sitninu,
pilje u sat
i vraćaju se;

ponekad,
u kritičnim trenucima
postaju čak i ozbiljni -
govore o Napolju,
o tome kako
mora da je grozno
biti zatvoren Napolju
zauvek,
da te nikad ne puste
natrag;
toplo je dok rade
i pomalo se
znoje,
ali oni naporno i dobro
rade, taka naporno
rade
da nervi pucaju
što izaziva drhtanje,
ali često ih
hvale oni
koji su se uzdigli
na njima
kao zvezde,
i sada zvezde
posmatraju
neke koji pokušavaju da
uspore ritam ili
nisi zainteresovani
ili izmišljaju
bolest
samo da bi došli do
predaha
(predah se mora
zaradiit
da bi prikupili snagu
za neki bolji posao).

ponekad neko umre
ili poludi
i onda iz onog sveta
Napolju
ulazi novi
i daje mu se
šansa.

bio sam tamo
godinama;
u početku,
rad mi se činio
monoton, čak
besmislen
ali sada vidim
da radnici
bez lica
uopšte nisu
ružni, i te
glave bez očiju -
sada znam da te oči
vide
i sposobne su da
obave posao.
žene su često najbolje,
spontano se prilagode
i s nekima od njih
vodio sam ljubav u
pauzama; u početku
izgledale su
kao majmunice
ali kasnije
uvideo sam
da su žive i stvarne
kao i ja.

prošle večeri
jedan stari radnik
sed i slep
neupotrebljiv
penzionisan je
za Napolje.

govor!govor!
zahtevali smo.

bio sam
u paklu, rekao je.

smejali smo se,
svih 4000
sačuvao je svoj
humor
do
kraja.


NEZGODA SO SPEINOM

stao sam pod tuš
i ošurio jaja
prošle srede.

upoznao sam tog slikara zvanog Spein,
ne, on je crtač stripova,
i eto, upoznao sam ga na zabavi
i svi su popizdeli na mene
što ne znam ko je
ni čimi se bavi.

prilično zgodan lik
i mislim da je bio ljubomoran što sam
toliko ružan.
rekli su mi njegovo ime
a on je stajo naslonjen na zid
kao pravi lepotan, i ja mu rekao;
ej, Spein, sviđa mi se to ime - Spein.
ali ti mi se ne sviđaš. zašto be izađeš
u baštu da te malo izdevetam?

to je naljutio domaćicu
pa je prišla i protrljala mu kitu
dok sam ja otišao u klozet
da se izrigam.

ali svi su popizdeli na mene.
Bukovski ne može da piše,
puko je. vidi kako pije.
nikad nije išao na zabave.
sad ide na zabave gde sve popije i
vređa prave talente.

divio sam mu kad je seko vene
i pokušao da se ubije
plinom, gledaj ga sad kako je zabalio
na devetnaesetgodišnju devojku,
a svi znaju da mu se
ne diže.

nisam samo ošurio jaja ispod tog tuša
prošle srede - obrnuo sam se da izbegnem vrelu
vodu, pa sam ošurio i
šupak.

NEKI LJUDI

neki ljudi nikad ne polude.
ja, ležim ponekad iza kauča
po tri-četiri dana.
oni me nalaze tamo.
to je Heruv, kažu i
toče vino u moje grlo
trljaju moje grudi
škrope me uljima.

a onda, dižem se s rikom,
s tiradom gneva
kunem njih i ceo svet
dok ih gonim preko
travnjaka.
mnogo mi je bolje,
sedam za tost i jaja,
mumlam neku pesmicu
odjednom dražestan kao ružičasti
uhranenji kit.

neki ljudi nikad ne polude.
kakve zaiste užasne živote
odi vode.

BEZ SNOVA

stare sedokose kelnerice
po noćnim kafeima
odustale su,
i dok koračam osvetljenim
pločnikom i gledam u prozore
staračkih domova
vidim da toga više nema
u njima.
gledam ljude po klupama u parku
i vidim po tome kako sede i gledaju
da je iščezlo.

gledam ljude koji voze
i vidim po tome kako
voze svoja kola
da niti vole nitu su
voljeni -
nitu više mare za
seks - sve je zaboravljeno
kao neki stari film.

gledam ljude u robnim kućama i
samoposlugama
dok se kreću između rafova
kupujući stvari
i vidim po tome kako im stoji
odeća i po načinu na koji hodaju i
po izrazu njihovih lica i očiju
da im nije stalo ni do čega
i da nečemu nije stalo
do njih.

vidim na stotine ljudi dnevno
koji su sasvim
odustali.

ako odem na hipodrom
ili na stadion
vidim na hiljade takvih
koji ne osećaju ništa i
ni za koga
i niko ne oseća
za njih.

na sve strane vidim one koji
ne žude ni za čim osim za
hranom, krovom i
odečom, usredsređeni
samo na to,
bez snova.

ne shvatam zašto ovi ljudi ne
iščeznu
ne shvatam zašto ovi ljudi ne
izdahnu
zašto ih oblaci ne usmrte
zašto ih psi
ne usmrte
zašto ih cvetovi i deca
ne usmrte

ne shvatam.

verovatno su već mrtvi
pa ipak ne mogu da se naviknem

na njihovo postojanje
jer toliko ih je
mnogo,
svakog dana,
svake noći,
sve ih je više -
u metrou
u zgradama
u parkovima.

oni ne osećaju užas
što ne vole
ili što
nisu voljeni.

toliko toliko toliko
mojih
bližnjih.


OTKUD JA U IMENIKU?

muškarci zovu i pitaju me.
zar ste vi stvarno Čarls Bukovski,
pisac?

ponekad sam pisac, kažem,
najčešće ništa ne radim.

čujte, pitaju, sviđa mi se to
što pišete - imate li nešto protiv
da dođem sa desetak piva?

možete ih doneti, kažem,
pod uslovom da vi ne ulazite...

kada me pozovu žene, ja kažem:
o, da - pišem, ja sam pisac,
osim što baš sada ne pišem.

glupo se osećam što vas zovem,
kažu, i bila sam iznenađena
kad sam vas pronašla u imeniku.

ima razloga za to, kažem,
nego, što ne svratite
na pivo?

neće vam smetati?

i one stižu
zgodne žene
uzornog uma, tela i oka.

često ne bude seksa
ali navikao sam na to
jer dobro je
jako je dobro samo uh gledati
a ponekad me čak
posluži i neočivana
sreća.

za čoveka od 55 koji nije spavao sa ženom
do svoje 23
i ne baš često do svojih 50
mislim da bi trebalo da ostanem
u telefonskom imeniku
sve dok ne dobijem onoliko
koliko i svaki prosečan muškarac.

naravno, moram i dalje
pišem besmrtne pesme
ali inspiracija je tu.

PUT

usmrćeni u sporednim ulicama sveta
promrzli pod zastavama
taoci svojih žena

odgajani u mrak

rigamo u zapušene šolje
u bednim sobama punim bubašvaba i miševa

nije čudo što retko pevamo
danju ili u podne ili noću

besmisleni ratovi
besmisleni godine
besmisleni ljubavi

i pitaju nas:
zašto pijete toliko?

eto, izgleda da su dani
stvoreni da
budu straćeni
godine i ljubavi stvorene su da
budu straćene

ne možemo da plačemo, i to pomaže
smejanu
to je kao izbacivanje
snova, ideala,
otrova

ne tražite od nas da pevamo,
smejanje je naša pesma
jer sve je samo užasna šala.
Isus bolje da se smejao na krstu,
to bi okamenilo njegove ubice.

sada ima više ubica nego ikad
i ja pišem pesme za njih.

MOLITVA PO LOŠEM VREMENU

Bože, ne znam šta da
radim.
baš je lepo kad su u blizinu.
kako se samo igraju s
jajima
i tako ozbiljno gledaju
kurac
okreću ga
stiskaju
proučavaju svaki njegov delić
dok je njihova duga kosa pada po
tvom stomaku.

nije samo jebanje i pušenje
ono što prodre u tebe i
smekša te, već prilozi,
sve je u prilozima.

noćas pada kiša
i nema nikoga
one su negde drugde
proučavajući stvari
u novim spavaćim sobama
u novom raspoloženju
ili možda u poznatim
spavaćim sobama.

svejedno, noćas pada kiša
pljušti, ne prestaje...

nema neke akcije.
pročitao sam novine

platio račun za plin
struju
telefon.

kiša i dalje pada.

one smekšaju čoveka
i onda ga ostave da se kuva
u sopstvenu sosu.

potrebna mi je staromodna kurva
pred vratima noćas
koja zatvara zeleni kišobran,
kapljice pod mesečinom na njenoj
torbici, dok govori "jebiga, čoveče,
zar nemaš neku bolju muziku
od te na tvom radiju?
i pusti malo grejanje..."

uvek je tako kad je čovek otekao
od ljubavi i svega ostalog
samo pada kiša
pljušti
ne prestaje
dobra za drveće i
travu za vazduh...
dobra za sve što
živi samo.

sve bih dao
za žensku ruku na meni
noćas.
one smekšavaju čoveka i
onda ostave
da sluša padanje kiše.

EFEKAT PORAZA

nikud ne idi bez notesa, kaže
i ne pij previše, piće otupljuje
senzibilnost,
ne propuštaj čitanja poezije,
uoči pauze pri disanju,
a kad ti čitaš
uvek ublaži
umanji značaj, gomila je pametnija
nego što bi čovek pomislio,
a kad nešto pišeš
ne šalji odmah,
odloži na dve nedelje u fioku,
zatim izvadi i pogledaj
i ispravljaj, ispravljaj,
sabij redove kao klinove što drže nosače
mosta od pet milja,
i drži notes kraj kreveta,
javiće ti se misli iščeznuti i propasti
ako ih ne zapišeš.
i nemoj da piješ, svaka budala može
da pije, mi smo ljudi koji pišu.

za tipa koji nikad nije umeo da piše
bio je manje-više kao i
ostali: zaista je umeo da kenja
o tome.

KAO PSI

kad ih
upoznaš oči su im
pune razumevanja
sve pršti od smeha.
a onda Isuse, vreme otkucava i
sve to popušta.
one počinju da ZAHTEVAJU.
to što traže
suprotno je bilo čemu
što jesi ili bi mogao da budeš.
čudna je
pomisao da nikad nisu
pročitale ništa od onoga što si napisao,
baš ništa,
ili još gore, ako i jesu,
došle da te SPASU.
što uglavnom znači
načiniti te da budeš
kao svi ostali. u međuvremenu su te
iscedile kao limun i čvrsto te sapele
u milion mreža, a
pošto nisi bezosećajan
ne možeš da ne pamtiš ono
što je bilo dobro ili ono što
se bar činilo kao dobro.

ponovo se nađeš
sam u svojoj sobi
držiš se za
utrobu i govoriš;
e, jebi ga.
ne, zar opet.
trebalo je znati.

možda smo želeli sreću
sećerne vate. možda smo
verovali. kakvo smeće.
verovali smo kao što psi veruju.

Labels: , ,

сабота, март 10, 2007

како пропадна блогерајот

среда, март 07, 2007

гледавте “Чуму“ бе?

?

една од најверните читателки на Цртичка vikky даде свое провокативно видување за целата емисија, кое ви џиткам во целост:


Еве јас ја изгледав емисијата и ова е мојот впечаток.

Алекс - феноменален настап. Можеби викам феноменален затоа што тие околку него беа катастрофа но сепак... Ете он , како најмлад , имаше најконструктивна мисла , одлични упади и уште поодлични реплики.
Делот во емисијата во кој Алекс во врска со колумнистите, уредниците, новинарите даде смисол и поента на цела таа емисија.
Алекс кажа: парафразирам , “денес новинарите, станати главни уредници склучуваат политички договори или по пат на пријателство и слично даваат колумнистички простор на овие политичариве, актуелни или узурпирани или пензионирани и сл. и овие таму глумат - независност.“
Ова беше фино сплескување и неочекувано беше а пред се’ крајно атипчно за гостите кај Чуму, кои обично звучат крајно неписмено, смотано, школски, теткински, селски. А особено не се осудуваат да заплескаат некој авторитет макар фигуративно!


Лабина - изгубена во просторот изгубена во мк буџетот на министерството за образование кој и’ ги полуфинасира филмчњата , изгубена во себеси.
Од една страна мислам дека е претерување да ја критикуваме од друга страна пак , зошто она не се бафта само со филмчиња (кои никој не ги гледа ионака), продуцентство (уоу) и така , визуелна уметност и престане да изиграва некаков репер за “младиот човек интелектуалец кој има потреба да се изрази , да биде чуен“.
Зборот ми е : Лабина која шета низ европа која добро ја знае европа , после сите овие години (3-4 како е колумнист?) дојде да ни каже “еееееее , пффф Не,... више не сум по западна европа. Самите западњаци се свртени кон истокот, па еве и ЈАС. Никако да не го занемариме и игнорираме истокот.“
Ох која сублимација кое ’ешалон’ размислување. У принцип, самата таа, нема што да каже.
Фино е што утрински. и отстапува така простор за да си кажува, како прошетала до данска и видела ’е во данска во обичен автобус има клима. ние какви сме, немаме автобус да е чист и да е не е у некаков квар а не па клима’.
Ова и беше шанса да каже да сподели со нас , како интелктуалците молчат или се дерат таму низ европите. Како по ова прашање дише таа европа која она ја познава. Ништо од сето тоа. Се’ што кажа е дека европа се врти кон ИСТОКОТ и више Америка не ја интересира. Лабина ова го кажа , и тоа не еднаш туку двапати ! ако не три. Првиот пат мислев дека е лапсус некој и неумешност во израсување , патолошка неелоквентност. бтњ, да не политизирам , ама Лабинче, шатев е бугар.

ИВИЦА - Конечно да слушнам некој во Чуму емисија а да биде максимално пријатен за слушање , некој со одлично структурирана мисла и синтетизираност во искажувањата, чувство за дебата . Ко-не-чно. :) Она што осетив е дека или има постдипломски правено некаде во странство, некој мастер и сл. Не дека тоа е нешто битно, туку се чувствува кога некој конструктивно размислува и се држи до тоа во своите излагања. Барав по гугле за него биографија, нема!
Неговиот блог порано го имам читнато и ми беше крајно досаден и безврска. Колумните тие што ги имам видено порано не ми оставија некаков впечаток. Најверојатно, еден порт-парол на владата во пишана форма не иде па оттаму и вака добро развиено ораторство.

Некој овде друг рече , дека Ибица крајно гуши со тоа негово анти-социјализам лобирање . Е па, се сложувам!
Она што е разочарувачки кај типов, е што, покрај сите тие позитивни карактеристики кои го осликуваат, типот е политички -купен- со претензии да е во владиниве кулоари и нормално тука почнува парализата. Затоа, како интелектуалци нам ни се потребни филозофи, социолози, историчари итн. кои би активно учествувале во вака некои емисии-дебати , би пишувале колкумни .. а не некои “сакам да станам политичарче или чиновниче во нашата влада“.

Истовремено , овој Ивица направи некои грешки кои самиот сигурно нема да ги примети и нели треба да му за тоа укаже некој. (а кој друг ако не блог-девојче)

Во своето излагање, Ивица на неколку пати спомна , како сме живееле во некој опресивен систем, едноумие, вакум , црнила и сега од ослободувањето еве почнуваме да дишеме. Не знам зошто да се залажуваме, ама една Мк , стварно имала читателска публика од тој калибар што имало потреба од повеќе весници, повеќе неделници?? Ете и за тоа е крив социјализмот , што таму од скупштина и од секторот за образование, федерацискиот буџет не рекле “што? у македонији има само два дневна листа?! одмах да се одвоји новац и да имају пет дневних и 4 тједних новина!!“
Стварно , воглавно секогаш сакаме да скокнеме “повисоко од што ни е самиот газ“ (белгиска поговорка)

После, Ивица вика, “Еве гледаме Бугарија не прешиша а порано бевме пред нив .. ваљда и пред романија и словачка и сл.“

Сеа , како тоа Бугарија не прешиша ? Ние тие што живеевме во црнила, хендикепирани од комунизам, се осеќавме дека сме ПРЕД Бугарија?
Значи сме биле пред нив. Стандард, живот, слобода.. И сеа, и кај нив и кај нас колабрира системот.
Они назад ние пред нив. Слобода. Демократија. И одеднаш они ене види ги кај се, не прешишуваат .. а ние ПОНАЗАД од што сме биле.?? е ај сеа? Кој ни е крив ? Мора да ни е некој крив пошто тоа ни е генетски вградено да стално за нашиот неуспех е крив тој некој друг. Лично преиспитување , самокритичност и идентификација на проблемите кои сами ги генерираме - не не, тоа е премногу да се бара од Македонецот. Значи можеби не е до комунизмот, не е до социјализмот , туку е до нешто друго. ?

Самaковски - коректен тип. Не гушеше , кажа работи кои се на место , така од некој аспект на професор во години но сепак се беше фино умерено. Има типот специјалност , малку претенциозен ама ај. Можеби сите податоци со кои располага во тие негови воени-гео-стратешки колкумни се земени од Jane's intelligence и со нив ги импресионира нашиве амебни полтичари ама ај. Кој да знае. Може типот е у контакт со јаки типци кои се во контакт со јаки типци од некоја таму државна агенција за шпионирање.

Бране - драматургот. Каква тапа. Започна крајно тапасто и мислеше дека ќе помине пошто со истиот настап ги фасцинира изгледа комшиите од влез или пијаните колеги. The thought of the day “интелектуалец ? тоа само кај нас го има тоа такво дефинирање“ и “кој сум па јас да бидам совест на таму некој пекар, столар“. и уплескувањето на сократ и мудроста. оф леллле. Среќа Алекс се најде активен и го зашлака со домаќинлукот. Пред тоа Ивица го зашлкака па типот некако више не инсистираше на неговата јака “мисловност“.

Даут - крајна апатија. Единствена функција му беше тоа што со својата заспана фаца го китеше мизерниот пластичен тв декор на а1. Никаква концепција на една реченица или пак доаѓање до некоја поента и од исцепкана штура и ретардирана реченица. Од што беше толку стерилизиран ме заинтерсира , за што тоа пак овој пишува?? Некогаш ете пишувал колумни во кои именувал , прозивал.. па не идело така. Имам впечаток дека он го сфаќа буквално тоа “дали интелектуалците молчат“. Демек ако не молчиш, тогаш значи, ги прозиваш тие некои во колумни, ги линчуваш,вадиш прљав веш на истите и така. Ехх. да идело така.

За Чомот - мислам дека е непотребно било што јас да додадам за него а да не е кажано. Типот ако има милост и малку барем култура ќе се оддалечи од тв екранот и ќе го отстапи своето место на некој нормален млад-стар новинар.
Неговата дикција и глас се крајно тешки за слушање и разбирање , во најмала рака звучи како турски продавач на крап на пазар у Кушадаси .. неговите прашања се школски и понекогаш глупи.. (повторно супер реплика на Алекс на едно прашање на Чоми ).едноставно хорор.

недела, март 04, 2007

Совети за млади и стари писатели - Раде Јарак

- медиумите се продолжена рака на писателите. може да се разбере кога некој писател сака да се промовира во медиумите, и кога има желба да слушне како својот глас како одекнува во јавноста. некој млад писател може да посака да се појави во медиумите за да подоцна, можеби, му оди полесно со првата или втората книга. но што кога само кога книгите постануваат повод некој да биде присутен во медиумите? тоа значи дека тие книги, како секундарна причина, се лоши.

- писателите кои имаат потреба постојано да се докажуваат во медиумите, очигледно не се во ситуација до крај да се искажат во книгите. повторно, тоа значи дека нивните книги се лоши.

- книгата е медиум, исто така. свет за себе.

- никој не може да рече - види го овој Јарак, уште еден незадоволник кој не успеал да се наметне во масмедиумите. меѓутоа јас веќе подолго време тоа не го сакам. не го сакам и точка. баш ми е гајле.

- секој хрватски уметник истовремено е и одличен гребатор. живееме во време кога друштвото се грижи за своите уметници. наследството ни е такво.

- хрватската книжевност е веќе години без андерграунд, без дисиденти, со идеи заборавени во подрумот. остануваат само масмедиумите, глобализираните издавачки куќи, празните содржини...

- понекогаш некој од постарата генерација ќе рече - тој е поет, а тоа е многу повеќе отколку да си прозаист. ха, како мера за прозата да е поезијата. не е ни едното ни другото. за мене мера е уметноста.

- можеш да објавиш 10 книги на песни, а тоа сепак да не е уметност. можеш да објавиш 10 книги проза, а сепак да не си уметник. пред се, ќе бидеш напорен гњаватор.

- среќен ти роденден уметниче. среќне успешни години на гребење и улижување.

- не сум повеќе поет и не пишувам поезија. нема смисла да се биде поет во оваков контекст, пред оваков аудиториум.

- нашата книжевност отсекогаш била полна контрадикции, тоа и е во крвта. на пример водечките писатели истовремено се и алтернативни, и уредници и претседатели на жири-комисии. неколку контракдикции де. кој со тоа би се замарал?

- кај нас се наградуваат и се ценат само симболичките позиции, не и реалните нешта - книгите.

- постојат ли во новата хрватска книжевност нов Крлежа? какво прашање, па само јас ги знам три или четири.

- и уште три четири кои сакаат тоа да постанат.

- bigbrother внатре. постои ли веќе реален свет таму надвор?

- јас не сум никаква медиумска ѕвезда, за мене не се крева ѕвездана прашина. јас сум само обичен човек кој седи дома и пишува. обичен писател.

- хрватската книжевност е полна со контрадикции, кај и да се завртиш - контрадикција.
се е отпревртено однаопаку - постмодернистите се модернисти, модернистите се постмодернисти. столбовите на системот истовремено се и андерграунд. во Хрватска слободно можеш да бидеш претседател на кока-кола и хипик. контрадикција до контрадикција, апорија до апорија. се се тоа еуфемизми за лагата.

- Posvuda čankolizi, ulizice, beskičmenjaci. A sve je to tobože neozbiljno.

- четири милиони житатели, четири илјади колумнисти.

- расправа на нашата книжевна сцена, во новините, на телевизија, исто како да Магазин и Северина расправаат што е тоа уметност. тоа се смета за расправа. ма за естетска преписка.

- и потоа сите ние останатите паѓаме на маргините - нормално, оти не може да учествуваме во таква полемика.

- од кај да се почне? кажи и на едниот клан и на другиот да ја промашиле поентата. па, тешко - бидејќи ќе следи контраобвинувања - што сака овој? лут е на цел свет. и тој си бара дел од колачот. и така сцената останува сцена.

- колку тоа може да трае? историјата нам не учи...во недоглед, бесконечно.

- Хрватската книжевност е изгубена. како и секогаш. секое време си има свои заблуди.

- четири илјади колумнисти и што е најлошо - сите пишуваат исто. беше потребно да се создаде оаза внатре во самите масмедиуми, оаза внатре во бескрајната естрада.

- левица и десница, постои ли книжевност надвор од тие два термини, или книжевноста мора да биде втурната во една или друга?

- дали е некој добар писател затоа што е извонреден како левичар или ревносно му служи на десницата? тоа ли се главните мотиви за пишување?

- ако не сте жесток и повеќепати докажан левичар, или барем мал недоискажан левичар - вие едноставно сте никој и ништо на нашата сцена. тоа е така затоа што не постои меинстрим. постои само лев меинстрим, што е оксиморон.

- таквиот менталитет, декларативниот ривалитет кој взаемно се храни, не дозволува развој.

- а и не може да биде подобро. за да се некои работи развијат потребни се декади, десетици години.

- не е крива ни политиката ни масмедиумите - крива е едноставно лошата уметност.

- повеќе има добри текстови и дебати на интернет и на блоговите отколку во сите наши други медиуми заедно.

- за глупавата публика најдобри се глупите писатели. глупавиот се радува кога ќе прочита глуп текст, уверен е дека чита некој кој ги споделува истите размисли како него, кој е рамен на него.
Кафка е комплициран и досаден - фрлете го на лавовите!
Пешо е тежок и разноврстен - фрлете го на лавовите и него!
Шулц е напорен - на лавовите!
Киш - тој премногу филозофира, фрлете го.
Олеш? кој би прател такви метафори.
вратете ја книжевноста на глупаците.

други интересни статии на Раде Јарак во врска за писателите:
“Што е тоа писател?“
“Што е тоа меинстрим?“
“Како да се дефинира книжевната постмодерна?“

и, секако незаобиколната Цртичка, советите за млади и стари - Алекс Букарски:

Што би требало еден млад писател да знае, за да биде добар?

Labels: , ,

сабота, март 03, 2007

talent-free

четврток, март 01, 2007

walter #1

Tajna krvavog vrta

Vjerujem da partneri iako su u vezi, trebaju sačuvati svoju privatnost, barem do određene granice. Nikad, primjerice, ne bih pročitao njezin dnevnik, ukoliko bi ga ona dobro sakrila. Ali isto tako, teško je pouzdati se u povjerenje, ne pokleknuti pred svakodnevnim izazovima, bila to puka znatiženja, intuicija ili jednostavno loš predosjećaj. Kažu Kinezi: da bi preljub postojao, treba ga i dokazati. A gadno je ako ne uspiješ.
Ja sam samo jednom kopao po ženinim stvarima i nikad više neću.
Nešto sam posumnjao, nije mi bila jasna, njezini odgovori nisu mi bili logični, zahihotala se u taj mobitel, s nekim je razgovarala, ne znam tko je bio, ali njezini odgovori zvučali su mi kao da nekom muškarcu odgovara, pa sam bio sumnjičav. Kad je završila razgovor, otišla je u vrt.
Pridružio sam joj se par minuta kasnije. Zalijevala je cvijeće. Htjela je da mislim da zalijeva cvijeće. Odmah sam pomislio da je nešto zakopala u vrtu, neka pisma, ili neke poruke, neki SMS, govornu poštu, šta ja znam, e-mail ili slično, pa sam se pravio blesav i čekao da ode.
Čim je otišla, uzeo sam lopatu i počeo kopati. Prvo sam prokopao mrkvice. Kad ono... pronašao sam samo par glista. Dobro! Onda sam kopao po jagodama. Isto ništa! Tu sam već izgubio živce. Onda sam prokopao ruže i karanfile. Ona ima neku cvjećarnicu, živi od toga, ali ja sam u tom trenutku pomislio da je sve to samo kamuflaža, da koristi taj naš vrt da u njega sakrije svoje tajne.
Sve sam prokopao, ali ništa nisam našao. Nisam više bio pametan. Brže-bolje vratio sam stvari nazad. Ali nisam vičan hortikulturi, pa sam naopako zakopao mrkvice.
Naravno, skužila me. Rekao sam da nisam ja kopao, nego vjeverica. Ali nije bilo vjeverica, jer je bila zima, i one su,pametne kakve već jesu, otputovale u Afriku gdje im je toplo. Trebao sam smisliti nešto bolje, znam, ali nisam imao vremena. Onda sam bio iskren i priznao da sam kopao po njezinim stvarima, prvenstveno mrkvicama i jagodama, a potom i po ružama i karanfilima. Onda sam otišao na odmor na dva mjeseca i pio sam neke jake tablete. I ona je pila tablete, propao joj je te godine Dan mrtvih, ništa nije prodala.
Kad se skinem s tableta, neće više kopati. Na dosadašnji način sigurno više neću kopati.