Витезот на Црната Пцовка - Јанко Полиќ Камов
од Биографијатаопишан е ко декадент, егоцентрик, контраверзна личност, апокалиптичен поет, или првиот хрватски поет од асфалтот, Јанко Полиќ Камов
роден на 1886 во гратчето Сушак.
роден на 1886 во гратчето Сушак.
правото име му е Giorgio Antonio Politeo, но си го менува во хрватска верзија оти така тогаш била модата. расте во богато семејство. во неговиот дом се играа, пее, рецитира итн. брат му Луиџи многу тежок богаташ ги финансира неговите патувања. на школо прави тешки пиздарии. еве што вели за своето основно:
Pučka škola pak izgleda kao veliki jež koji mi se duboko zarinuo u meso. I ja ću proći ovako samo djetinstvo i dječaštvo jer tad sam bio nevin, mekan, podatljiv i nemoćan. Mnogli su me svezati užetom, zaplašiti vau-vauom i udovoljiti anđelima. I tad stadoše dogme, kuće, škole, crkve i javnosti hvatati jednu nevinost da najposlije naprave od nje, po volji, prostitutku.
потоа се запишува во Сењската гимназија. таму издржува не подолго од 5 месеци по што во доаѓа во судир со професори и нормално го бркаат. неговото однесување е скандалозно - јавно пуши по улиците, пие по меани и брка анимир дами по борделите. учествува во демонстрации против власта. за нив е осуден на три месеци затвор. одеднаш Загреб и Хрватска му стануваат претесни ги пали патиките. по два месеци дома на неговите им стига писмо во кое соопштува дека е жив и здрав, дека патувал со некоја аматерскa актерскa дружина со која глумел, се зафркавал општо по што сконтал дека не го бива за глумење баш. тогаш има само 18 години! здравјето му се влошува... на 20 години објавува наеднаш 4 книги - две збирки песни Пцовка и Иштипана хартија (ова в оргинал) и две драмски студии Трагедија на мозоците и на На Родној груди (исто оргинал)
си го додава псевдонимот Камов. книгите постануваат голем шок за загрепската јавност. во своите дела Камов пиши за гневот против лажниот морал, еротизмот, социјалната сатира зачинета со остар сарказам.
објаснение за псевдонимот Камов:
Glede imena Kamov - toliko na znanje. Kad se sijedi Noe bio napio i razotkrio golotinju došao je njegov sin Kam i gledao u pijanoga i gologa oca. Onda su došli drugi sinovi - Sem i Jafet i pokrili golotinju. Pa kad se Noe otrijeznio i doznao za ponašanje djece rekao je: Blagoslovljen bio Sem i Jafet, i da je proklet bio Kam. Kamov za mene dakle znači program u imenu za literaturu..
после тридневна агонија умира на 24 год. во запуштена болница за сиромашни во Барселона (тогашен најдив европски град) во биографијата се вели - “за време на животот вознемируваше и излудуваше се околу себе. го нарекуваа најстрашниот хрватски поет и витезот на црните пцовки. неговиот последен текст е сторија која се вика Клинот со клин се избива која е објавена за загрепскиот “Покрет“ објавена е, коинцидентно, на денот кога умре.“
од Творештвото
Поезија: POLETU
Vino već mi lomi riječi, samo pjesma grko pita:
"Što ću tamo, što me čeka?"
Ozivlje se kroza lomot i treskanje praznih čaša:
"Ljube nemam da joj panem na njedarca njena meka..."
Ništa nemam... Nema strasti, gdje te gleda blago oko
u sućustvu familije...
Crn je život u obziru, gdje se lažno slažu misli,
u zakonskom jednom braku po receptu iz - biblije!
A ja ćutim ono nešto, što me nosi vrhu svega
i ne poznam roda više:
To je ono, što me mrlja i u svjetsko blato nosi,
u uzdahu grohot baca i o suncu pjesme piše.
To je ono, što me zovnu, kad pogazih majčin savjet
i u krilo pođoh crno,
a ne tužih kao Prerad: zašto nisam tebe slušo,
kad sam ono u svijet goli s puno krvi svoje srno.
To je ono, što me saspe, kad djetinjstvo prokleh cijelo
i nevinost turnuh nogom,
a ne tužih za prošlošću u sanljivoj, blijedoj sjeti,
gdje sam kleko s glupog grijeha pred istrulim jednim bogom.
To je ono što mi usnu na razblude mozga tisnu,
kad se u njem kote bijesi -
To je ono kada kliktam drhtajući u zanosu:
O ljubim te, grešni svijete, jer su divni tvoji grijesi!
"Što ću tamo, što me čeka?"
Ozivlje se kroza lomot i treskanje praznih čaša:
"Ljube nemam da joj panem na njedarca njena meka..."
Ništa nemam... Nema strasti, gdje te gleda blago oko
u sućustvu familije...
Crn je život u obziru, gdje se lažno slažu misli,
u zakonskom jednom braku po receptu iz - biblije!
A ja ćutim ono nešto, što me nosi vrhu svega
i ne poznam roda više:
To je ono, što me mrlja i u svjetsko blato nosi,
u uzdahu grohot baca i o suncu pjesme piše.
To je ono, što me zovnu, kad pogazih majčin savjet
i u krilo pođoh crno,
a ne tužih kao Prerad: zašto nisam tebe slušo,
kad sam ono u svijet goli s puno krvi svoje srno.
To je ono, što me saspe, kad djetinjstvo prokleh cijelo
i nevinost turnuh nogom,
a ne tužih za prošlošću u sanljivoj, blijedoj sjeti,
gdje sam kleko s glupog grijeha pred istrulim jednim bogom.
To je ono što mi usnu na razblude mozga tisnu,
kad se u njem kote bijesi -
To je ono kada kliktam drhtajući u zanosu:
O ljubim te, grešni svijete, jer su divni tvoji grijesi!
Проза: За слободата
Planem brzo, nenadano, mahnito; ako se rječkam, ako pijem, ako ljubim, ako pjevam. Jedna me čaša opije, jedan me pogled zaludi, jedna me fraza zanese. Sve je brzina, momenat i nagon. Sav je ovaj dvogodišnji život momenat: duševnost bez procesa, osjećanje bez analize. Moja je ćud - opozicija; logika - nedisciplina; filozofija - prevrat. Pubertet! Sve je konačno pregaženo: dobrota, svetost i familijarnost: četvrt sata grljenja i cjelivanja daje više užitka od svega onoga što me je zadržavalo kod kuće. Na grudima najprostije ženske zaboravljam na obitelj, uzgoj i sram; a kad sam kod kuće, sjećam se samo da sam na svačijim grudima mogao zaboraviti na sve ovo što me sada okružuje, sputava i ogorčava. Pijanka me oduševljava kao i žena; samo u mamurluku mogu pjevati pjesme. Ne pravim nikakve razlike između licejke, sluškinje i prostitutke, kao ni između vina, piva i rakije. Pijem da se opijem i ljubim da se naljubim. Ukratko: volim sve ono što moj otac osuđuje. On je ozbiljan, trijezan, moralan. Za njega počinje život sa ženidbom, za mene svršava. Njega zanosi blagost, ljubav, dobrota: evanđelje; mene strast, nasilje, zločin: stari zavjet. Njemu je ideal Hrist koji otkupljuje; meni đavo koji zavađa. Za njega je prostitutka nešto ogavno, za mene nešto raskošno. On će reći: Familija je reakcija na bordel; ja: bordel je opozicija familiji. Ukratko: ja sam opozicionalac, a on je reakcioner.
Букарски за бато Камов
моето другарување со Камов ги имаше сите одлики на големо пријателство.
го најдов пребарувајќи на гугл сосема случајно. барајќи во моментот нешто сосем друго, а трагајќи постојано по нешто слично на него, сиот живот.
без разлика што Камов е Хрват, слободно си земам за право да се прогласам за негов наследник. (во денешна Хрватска тоа право си го зеде Милко Валент) бато Камов е буквално е Бог во секоја смисла. учебникарски ги исполнува сите услови:
- се бунел првин против сопствениот татко (а според Фројд тоа е најголемиот можен бунт)
- се бунел против црквата, власта...
- во него струи хедонистичка жичка но не ко самоуништувачка навика туку ко сулуда жед за животот.
- истовремено е лиричен, страствен поет, но и саркастичен за општествените тогашни услови.
- боди в очи со својата појава, однесување, пишење. комплетен автор. не знам само која будала мамицата негова во биографијата го окаректеризирала ко “декадент“.
Камов е претерано нормален и актуелен, вонвременски. тоа е цената на неговиот неверојатно жилав отпор, отпор кој го натерал да не подлежи врз однапред зададените провинциските општествено-книжевни форми. Камов пцуел, ебавал маме и кршел литетатурни канони пред 100 години на овие простори. (едвај поверував дека живеел овде и некој таков) но, и денес тоа се чини дека е подеднакво заебано и тешко (официјаната лага денес гласи - живееме во подобри и послободни времиња отколку некогаш, и покрај тоа што времињата никогаш сами по себе не се слободни. лајната се наоколу, во течна или тврда состојба сеедно, и ако тоа некој има должност да го каже, единствено тоа се уметниците.
не сакам многу поезија, но Камов те тера да ја засакаш целата поезија. додека го читам ми пружа сила да го живеам животот по сопствени правила, но подеднакво силно е влијанието како автор што го има врз мене. го читаш Камов и не викаш и јас можам така, свесен си, викаш јас ќе си продолжам така, така како што веќе си започнал - бескомпромисно!
Labels: поезија, Хрватска книжевност








