четврток, септември 29, 2005
среда, септември 28, 2005
Осма блог-епизода од “Големи и мали“ (Бошко Смаќоски) римејк на Алекс Букарски
Епизода осум: “Приказната на Судијата“
- Ми се случи во оваа маало, по толку години робија за кражби и разбонијштва и јас да бидам ограбен...еден ден зедов да му ја поправам колата на Милан, на брат ми... кога ми се припи вода. Појдов до стан се напив се враќам назад гледам ми нема еден од штрафцигерите “униор“ брат ми шо си ја има цела колекција од 18 парчиња. Гледам лево-десно се штама никаква трага. На времето ако нешто снемаше идеше џандарска и мене ме прибираше. Сум го украл не сум го украл мене ќе ме спотераа. Ако се најдеше во меѓувреме вистинскиот арамија ќе ме пуштеа, ако не, пиши таму 6 месеци или година дена. Арно сега очигледно сум имал конкуренција.
- А кој бил тој чичко Судија? - прашав.
- Ќутете остајте го чоечкот да се искажи.
- Па, како кој бил. Сосема го изумив настанот кога еден ден станав наутро да појдам до паркот да прошетам троа. Кога го гледам Санде кај гаражите како си го поправа моторчето. Го гледам мојот штрафцигер во неговата рака. Ги земам клучевите го отворам багажникот и го вадам комплетот штрафцигери и му одам на Санде дирек. Здраво Санде како си? Еве, работам ти? Слушај бе му велам покажувајќи го комплетот, тој штрафцигерот шо го држиш в рака, да не им е брат на овие а?
- И чичко Судија?
- Ништо шо и... си го врати ко посран. Ете дојде и тој ден, најголемиот арамија во маалото да го ограбат...
Така раскажуваше Судијата. Раде како што ми вети ме однесе во подрумот на зградата со бр. 13 каде што судијата живееше.
Внатре беа сите скоро другари на Раде. Тука беа Ѓоре, Жаре, Симе, Геле и останата багра.
Некои седеа на каучот други на столчиња донесени од дома. Покрај масичката и креденецот имаше и едно старо радио.
Приклучено на спортска фрекфенција се слушаа спортски пренеси се играше спортска прогноза. Пред да појдеме кај Судијата на гости, Раде ми раскажа кусок историјат за него.
- Славе, или како шо сите ние го викаме Судијата е брат на чичко Милан од погребалното. На времето ко клинци кога ќе се скаравме доаѓавме кај него во подрумот да ни просуди кој е во право. Секогаш судеше поштено. Сепак на периоди го имаше па ќе се изгубеше. Најголемиот дел од животот го помина по затвори и тоа најчесто за ситни прекршоци. Кога мајка им умре му остави и него половина од станот со брат му. Меѓутоа еден ден се случи пожар кој го изгоре најголемиот дел од станот, но за среќа не се прошири. Брат му го обвини за пожарот и полицијата го пикна во лудница Демир Хисар. Сега е пуштен од Демир Хисар на условно. Доволно е да го пријават дека крадел цреши или така нешто слично за да го спопикаат пак назад.
- Ќе купи некој нешто за пиење, устата пена ми фати - рече Судијата.
- Шо ти се пие чичко Судија?
- Сок од боровинки...
- Ете, јас ќе појдам...
- Седи бе, мисли на вино. Ајде соберете пари.
- Земи го точакот.
Појдов до кај продавницата на Паца. Продавничето беше единствено во околијата што работеше до 3 по полноќ. Ред се чекаше.
Најиновативниот производ во сиот транзиционен период беа шишињата со кило и пол пиво. Во паркот беа испоседнати млади луѓе претежно шанкуриња на адолесцентска возраст. Пиеја и беа гневни. Продавачката Паца со белото мантилче беше прилично љубезна само што морав да и потенцирам да ми даде најлонче.
Помислуваше дека го купувам за во паркот. Зад мене беа младите долгокоси пијандури кои нервозно со светнати очи како едвај да чекаа да дојдат до редот.
Се прашував што вози Паца? Паца стопосто вози мерцедес.
Кога се вратив, почна да се тура алкохол во пластичните чаши и Судијата и трогателно почна да ја раскажува својата животна приказна.
- Абе од 1966 до 1972... ме однесе за рака стариот, праев бељи, ја фаќав учителката за газ, за пичка, пиев се тепав со другите... после ме однесоа во Скопје, Маџари кај кланицата во дом за младинци.. знаеш кај е кланицата?
- Незнам.
- А Лидија од Автокоманда ја знаеш?
- О да, кој не ја знае Лидија од Автокоманда? Ајде продолжи.
- Абе се сеќавам на една учителката Дара, Дара... заспиваше на час и носеше сукња... како повеќе заспиваше така повеќе ги ширеше нозете и јас ѕиркав од под клупите... го тинкав... го скапав тинкање на неа.. еднаш за малце ќе ме фатеше, крени ги ми вика рацете,ги кревам јас ме прашува шо правам и јас - ништо учителке ми студи си ги тријам рацете... ха, курназ бев..
...
- Од 1972 дојдов во Битола, завршив машино-бравар па дури и се вработив во квасарата. Меѓутоа се најдов и со лошо друштво...
- Кај е сега лошото друштво?
- Сега е добро.
- Како?
- Оженети, средени со куќи..
- А ти?
- Останав јас “опозиција“ до крај! Хахаха!
...
- Еднаш се сеќавам појдов во школото да се видам со наставничката по англиски.. влегов и реков “Хај мај тичер“ ... се поздравив со неа.. кога директорот викнал џандари. Дојдоа ме фатија едниот беше Ангелко нашиот кој зеде ми ја акна главата од таблата.
Јас паднав се онесвестив. Децата почнаа да вриштат...
...
Влегувам в кафана таму седеа 4ца еден наш (Перо) и 3ца Албанци повратници од Америка. Ги глеам пијат дрога, се поздравувам со тој шо го знаев и им се вртам на другите и им велам може да разговараме на англиски? И тој едниот од нив ми вели - Можи бе ако сакаш и на Шиптарски.
- И ти?
- Зедов да разговарам на Шиптарски. Ме прашаа дали знам шо е тоа дрога? На масичката имаа хероин. Јас макнав со прстето ја затнав ноздрвата и шмркнав два-три пати и овие - Ааа Перо овој е појак од тебе! И ајде Судијо кажи шо ќе се напиеш од нас?
Се мислам јас и им викам 10 пива. Донесоа. Ги наредив и 10 пива и клок-клок ги испив. Излегов надвор, кај Стоковата пресретнав едни двајца, првин ги претресив и потоа почнав да ги тепам. Едниот го држев да не бега со едната рака, другиот го толчев. И така наизменично.
Дојдоа џандари ме притворија. Ќути, судијата пријател ми беше ми дадоа 2 години, иако разбојништво е од 5-15 год.
...
- Како е во Демир Хисар? - го прашав.
- А?
- Мислам како е во лудница?
- Нормално, како во лудница! - одговори Славе.
- Таму е ко во “Лет на кукавичјото гнездо“ со Џек Николсон а?
- Аха, ко со тој Индијанецо шо беше?
- Дааа, алал да ти е Судијо! Има сличности на филмот?
- Абе овие таму ни за бунт за ништо не се способни.. едино шо докторите се малце луди.. не ги окривувам онаму и најздравиот да го однесиш и тој ќе скрени. Затоа барам да ме пуштаат одвреме-навреме да си го перам мозокот, сфаќаш?
...
- Кога сме кај бунтовите и револуцијата општо... се сеќаваш на бунтот во Идризово 1991? Да? Епа, јас бев тој шо бос на ќерамиди го веев државното знаме... се сеќаваш а? Ме покажаа на ТВ.
Брат му Милан кој претходно стоеше таму со сите нас, пиеше и се смееше стана и си замина.
- Со брат ти како стоиш?
- Лошо...
- Е нели тука се смее те поддржава...
- Глуми...
- Викаш?
- Аха. Сака да му ја препишам и останатата половина од станот. Ама јас не сум улав, Гледа Господ, Господ е голем.
- А добро како се случи пожарот чичко Судијо?
- После дека бев парализиран на брат ми му реков да ми клај штекер на ѕидот, арно ама не ги поврзал жичките правилно и се запали, јас пробав да го запрам пожарот (ја покажува раката) но веќе беше касно.. дојде полиција ме притворија. Брат ми им рече дека намерно сум ја запалил куќата.
- Да, дојдоа со комбе.
- Жолто.
- Бело. Не прекинувај сеа да ти ебам. И го исфрлија ко партал на улица. Го отворија вратичето и летна. Лежеше непокретен на асфалтот пола сат скоро. Неможевме да го препознаеме, кога незнам некој од пред коперација викна - Еј, тоа е судијата. Се штрекнавме и брзо се затрчавме да го крениме. - раскажуваше Раде.
- А добро, пари едно друго како живееш? - прашав.
- Нема пари, не ни даваат ништо. Кој како ќе се снајди. Јас иам тактика.
Ќе позајмам 100 денари и од тие 100 ќе му ги позајмам на друг со камата да ми врати 150, кога ќе ми ги врати тие 150 јас 100 ги враќам назад на првиот 50 чисти остануваат за мене. Или по принципот една пакета цигари позајмувам неа ја давам на друг од него чекам 2 две.
- Си слушнал за “ролекс“? - ме праша Судијата.
- Аха.
- Колку пари е еден?
- Шознам.. неколку илјади евра е.
- Епа види.
Ми покажа рачен часовник на кој пишува “ролекс“.
- Ебаго оригинален е? - прашав.
- Да бе. Му го зедов на еден наркоман за 130 денари.
- Оригинален е?
- Да бе да. Ама на батерии...
До крајот на вечерта се испија купишта пластични пива и се дознаа останатите детали за животот на Судијата. Најчесто дека осудуван за кражби (кршел излози, најчесто за алкохол и храна) а во неколку наврати откако му се смачило да го тепаат решил да признае две тешки кражби кои ги извршиле неговите другари.
Покрај тоа е осудуван за разбојништво во неколку наврати.
Има преживеано мозочен удар, инфаркт кој го натерал после 2 месеци да апстинира од тутунот (+ се кладел по пијачка шо било дополнителен мотив)
“Останав жив благодарение на крвта од желките која ја пиев“ - (во тоа е тајната) Со овој памет да се врати во младоста би станал вели “доктор“.
Кога се вративме дома, не зачека тетка Донка целата уљандисана.
- Кај бевте, кај сте цела вечер неможам да заспијам.
Ништо не и одговорив си се спружив в кревет, оставив Раде да се оправдува.
вторник, септември 27, 2005
Alex Bukarski vo "Koj saka da bide Miljoner"
rez
zum kadar - snimanje na facata mi.
"Najnapred pocnuvame so igrata brzi prstinja, odime so pretstavuvanje na natprevaruvacite..."
rez
Trajko od Podmocani, Petko od Krivogastani (se znae, eden mafta so leva, drug so desna, tret se aka od monitorce, sekoj so razlicna gestikulacija)
rez
Znaci, bidete podgotveni... naredete gi od najmalata do najgolemata brojka, slednite broevi: 2,4,1,3 pocnuvaaajki od sega!
rez
telop - rezultati, najbrz e Pece Shovevski od Demir Hisar.
zum kadar - Pusta raka voditelot se pozdravuvaat, Pece se kezi, voditelot mu vika - Poveli sedni na tvoeto mesto.
rez
"Zdravo Pece kako si?"
"Dobro, eve.."
"Od kade ni doagas?"
"Pa, od Demir Hisar!"
"I kako e tamu?"
"Ami arno e be ne e loso".
"So kogo si dojden, koj ke ti pruza poddrska ovaa vecer?"
"Zena mi..."
zum kadar - zena mu praj nekoja grda siroka nasmevka.
Voditelot: Vie ste sopruga na Pece od?
Zenata: Ehee, odamna, uste od staroto kino...
Voditelot: So ocekuvate od Pece ovaa vecer?
Zenata: Se razbira da pobedi!
na Pece: Pece, dali zena ti te slusa?
Pece zbuneto: Pa, khm, khm, da da.. me cisti me peri i sve toa...
Voditelot: Vo red, ajde da pocneme so prvoto prasanje.
rez
Prvo prasanje - eha ok
vtoro prasanje - ok, ok.
treto prasanje - pa ok.
cetvrto prasanje - i taka i taka.
rez
petto prasanje: edvaj se godi nekako.
Voditelot: Vo red, zarabotivte 5000 denari...
zum kadar - raceto pusteno do cekceto, kamerata zumira normalno.
Voditelot - So ke si kupite so parite?
Pece - Pa, neznam...
Voditelot - So sto se zanimavate vo slobodno vreme?
Pece - Hmm... so sleguvanje na klipcinja porno od internet.
Voditelot - Aha, i gi ima li mnogu?
Pece - Ehee kolku ti dusa saka. Po celi denovi visam na internet klik vamu klik tamu pet mega sest mega gi smackuvam za minutka dve...
Voditelot - Toa go pravite najcesto sam? Soprugata ne vi pomaga?
Pece - Ma ne ne... soprugata gleda spanska serija. Samo ete, ponekogas doagaat i drugarite. Ke se soberime site zaedno ke simneme dobro klipce i ke go vrtime so saati istoto...
Voditelot na soprugata - Ova e so vasa dozvola?
Zena mu: Da, da... Pece e epten si go ima kefot. Blondi, Bleks, Fat vajfs, latin itn. ete duri i jas gi nauciv.
Pece: Najomileni mi se so cumshots.
Smev od publikata ( radi reda)
Voditelot - A taka, a taka. Odime sega so 6to prasanje... podgotven si?
rez
6toto prasanje glasi: Kolku bukvi ima nasata kirilicna azbuka?
A. 30
B. 29
C. 31
D. 32
rez
Pece se prepotuva se duma se misli...tesko prasanje bogami "abe neznam, jas latinicna tastatura koristam, kaj mi se pogodi ova prasanje".... 30 sigurno znam deka e za latinicata... ama kirilica...
Voditelot - Moze da iskoristite pomos.
Pece - E aj de.
Voditelot - Sto ke odberete?
Pece - Ke povikam prijatel. Ke go viknam Dimeta.
Voditelot - Dime e?
Pece - Daskal, v skolija.
Voditelot - Super, bas daskal bi trebalo da go znae ova prasanje.
rez
tiit tiit tiit
Voditelot - Vrtime kaj Dime...
Dime se javuva..
- Alo, aloouuu
- Dime Alex Bukarski tuka.
- E?
- Od kvizo Miljoner.
- Eeee?
- Te pobara drugar ti Pece ima da ti postavi edno prasanje.
- Aj.
30 sekundi se odbrojuvaat
Pece: Alo, Alo Dime?
Dime: So ?
Pece: Me slusas Dime?
Dime: Da be.
Go cita prasanjeto...
Dime: tuf, tuf..
Pece: ke ti procitam pak...
Dime: Vidi pod be...
Pece: Kako?
Dime: Abe vidi be..
Pece: Kako?
Dime: Mislam na vtoroto... BE!
Pece: Aaaa... kolku si siguren...
Dime: Paa... 60 %
Pece: Ok...
tiit tiit tiit..
Pece: So da pram majka mu stara? Se dumav jas izmegu B. i D.
Voditelot: Pa, imate i druga pomos...
Pece: Ne ne ke rizikuvam! Odime soo... B.
Voditelot: Konecen odgovor?
Pece: Konecen odgovor pod B.
telop: go stiklira pod B.
Voditelot: Se vrakame po reklamite!
5 min reklami gledacite vrtat kanalcinja da vidat dali se pocnati vestite.
rez
Voditelot: Se vrakame nazad vo studioto. Pece dobar si?
Pece: Super!
Voditelot: Pod b... pod b... e... NE TOCEN ODGOVOR!
treeeeeeeek, toa zvukceto se javuva.
zum kadar - Pece pravi grimasa trebase-pod-c-picka-mu-mater.
Voditelot: Zal mi e. Tocniot odgovor e pod "C".
Grimasata!
Voditelot: Vo red, dobro se drzevte..
Pece: Da...
Voditelot: So zarabotenata suma ke si klajte ADSL ima da shibate klipcinja po celi nokji.
Pece: Ehee!
TREEEEEEEEEEEEEEK grdiot gaden zvuk za izminato vreme.
Voditelot: Zavrsi i ovaa emisija. Se gledame idnata nedela (so kostumceto izlezen na sredina) na telopot se vrtat iminjata na tehnickiot kadar, muziceto zaviva vo pozadina...
Bukarski videozum Prodakshn!
понеделник, септември 26, 2005
Комплиментите на “алтернативните“ женски покрај МРТВ...
Сеа пред некој сат, се враќам од кај едно другарче... врвам покрај зградата на државната телевизија и тука на самиот завршеток, кај бензинската пумпа вообичаено стоеја неколку курви. Една плава, така покрупничка и вели на таа другата (курвински-ортачко клише) ситна и црна -“Види го еј“
Се завртив и плавата ми викна - ДЕЧКО СУПЕР СИ... САМО УШТЕ МАЛЦЕ ДА ВЕЖБАШ ЌЕ СИ ТАМАН... ТЕ ОГОВАРАМЕ АКО?
Тоа ти е... - си реков. Од жените само курвите останаа да делат јавно комплименти. Немојте после да ми доаѓате и да викате - Не пишувај Букар за курвите!
петок, септември 23, 2005
Седма блог-епизода од “Големи и мали“ (Бошко Смаќоски) римејк на Алекс Букарски
- Ајде појди до кај Паца. - ми заповеда следниот ден тетка Донка.
Пред коперација имав можност да слушнам како зборуваа дека Касапот (ко претседател на куќниот совет на 13 и 14) им зел премногу пари за поправката на пукнатите водоводни цевки.
Касапот се разбира не присуствуваше таму, а главниот збор го имаше Милан сопственик на две од од трите погребални претпријатија што му го создадоа називот “Гробарска“ на некогашната “Караорманска“.
Еден постар чичко со седа коса, револтирано зборуваше - Не не ми треба цевка, ќе се мочам од тераса тоа е во мода незнаете?
Всушност од тераса се измочал Коле додека правеле журка во станот. Го нашло беља имало ред пред ве-цето и мочајќи од тераса со помош Богот на ветротот му ја испрскал со моч кошулата за на работа.
Другиот тип чичкото целиот уљандисан отишол со барање Коле да му купи нова кошула.
А Коле пак целиот мамурен саркастично го запрашал - Сеј да не ти ја чукнам една да не сакаш и фармерки ебате?
***
Кај седум, седум и пол масовно се пратеа вести и таа екстаза по политика и божем желба да се слушне нешто ново траеше час понекогаш и час и половина зошто веднаш по главните вести почнуваа сапунските серии. Тука настануваа класични борби за превласт и контрола на далечинскиот управувач. Повеќе од 85 проценти го живееа овој начин на живот.
Тие прашања ми ги постави Директорката. Бившиот маж и бил некаков директор и неа можеби со доза на ироничност ја завикаа Директорката.
Таа со тоа се гордееше и секаде гордо го истакнуваше.
Ваквата баналност на секојдневието делуваше убиствено по секој вид креативен потенцијал на секого кој живееше на овој гето-простор вклучувајќи ме и мене.
Во моментите на депресија, лежејќи во креветот и само немо гледајќи се во лошо фотокопираните скрипти за на испити ми се чинеше дека сите овдешни можни или потенцијални писатели, музичари, адвокати, уметници ќе станат она што е најчеста професија во предолгата транзициона епоха - уште една нова класа робови заробена во текстилните фабрики на сомнителни капиталистички инвеститори.
четврток, септември 22, 2005
Шеста блог-епизода од “Големи и мали“ (Бошко Смаќоски) римејк на Алекс Букарски
Камионот на ЈП “Комуналец“ редовно во девет часот наутро два пати во неделата се заглавуваше во змијулестите сокакчиња во обид да го собере ѓубрето од кантите и контејнерите.
Првата будилничка точка. Постарите домаќинки сеуште го сметаа тоа за ритуал кој не смее да се пропушти.
Рацете им беа на половина и даваа инструкции. Контејнерите беа преполни а околу нив вриеше празни картонски кутии, пластични шишиња, стаклени шишиња и срчи од истите, конзерви, влошки од јајца, и по некоја џукела со скршена предна нога како кружи по потрага на храна.
После тоа се раздвижуваше сообраќајот по тенко асфалтираната “Гробарска“. Силно одекнуваат ударите во неколку шахти при врвењето со брзина од над 20 км. на час. Втората будилничка точка. Бакалчињата се отвараа, тетка Донка ме праќаше по јогурт од еден литар, тетка Лена која работи таму упорно ми даваше два по пола литар.
Еднаш ја прашав нечекајќи сама да и текне кога мисли да донесе јогурт од еден литар, ме исече со поглед и гракна - Оти кај ќе одиш ако не купиш отука? Не ќе фаќаш џенем до маркетот!
Доаѓаат и камиончињата со леб и млеко. Насекаде одекнуваше “Добро утре комши, како сте“ пропратено со “Ја, еве по леб, невестата неможе да се разбуди па..“ возвратна “Ако, ако...“ и веќе типот беше лансиран во бакалничката одаја.
Во девет и пол се разбудува малите дечиња од возраст од 4 до 8 години Нивните родители ги оставаа на поседок кај бабите и дедовците.
Тие пак приглуви седеа на черџиња и везеа некои бабетински муабети, додека дечињата вриштеа до бесвест во детски занесен делириум.
“Бабе да не ти се јаде?“ “Бабе фанела облечи си“...
Старите хроници, Смокот, Црвот, Багата и компанија се собираа во локалното кафеанче со егзотично име “Фросина“. Таму се точи ракија за банка. Од старите највпечатлив е од зградата на бр. 14 е Жаре поранешното воено лице член некогашен член на воениот музичкиот оркестар.
Си одев еден ден накај влезот кога тој од тераса ми довикна:
- Море мандак, ти си станарот кај Донка?
- Да.
- Гледам стално свети до сабајле...овие сите спијат... ти ебам цаурите!
- Па, свети.
- Ајде ела кај мене.
- Е шо да не ми купиш патики?
- Кабадајлуци пред “Епинал“. Ела ќе удриме по едно чоканче.
- Добро доаѓам.
Ме понуди ракија и диња.
Почнавме да разговараме за домаќински теми. Жена му постојано носеше мезиња од салати, зимници, сирења и сл.
- Ебаш нешто бе? - праша Жаре.
- Слабо чичко Жаре.
- Секако дека слабо. Се дружиш со оној на Пандо.. арно шо го пикнаа в затвор и тој да еби нешто.
- Мислиш да го ебат?
- Било како.
Ми укажа на неколку курви во маалото кои можат да ми се најдат.
Она што беше интересно кај стариот воен музичар кој со пезетката редовно секој викенд одеше на риби беше солото што имаше обичај да го пее од тераса.
“О соле миооо...“
Отпрвин страшно ме чудеше но во маалото одамна секој се имаше соживеано со навиката на Жаре. Не одбираше термин за пеење на неговото соло.
И попладне немаше некоја реална шанса човек да се наспие посебно ако не беше ранобудник.
Кај 5-6 ч. попладне се вадеа системи музика, разни касетофони од едно така пет, шест куќи и сите ечеа различни музики.
Така некој ќе излезеше божем да ја поправа колата, друг ќе ја чистеше гаражата, трет се обидуваше да посади дрвца.
Од сите веднаш најодвратен ми стана еден тип кој околу својата гаража постави бодликава жица и во неколку наврати ги насскав шанкурињата да земат клешта да му ја исечат. Кога веќе сонцето ќе почнеше да зајдува тогаш теткиците ќе се вооружаа со по едно црево в рака и прскаа во дворовите. Оние кои немаа дворови прскаа по улицата. Оние кои не прскаа ниту во дворовите ниту по улиците одеа во заднина додека пред нив се килавеа деца кои носеа теписончиња “кај стативите“ за да ја испуфтаат прашината.
Кога Тетка Донка ќе ме пратеше по фиде за супа или нешто слично морав да одам во продавничката од сите наречена - кооперација.
недела, септември 18, 2005
Лебовски сере!!!
За ненадминливите писатели
Postoji par pisaca koje ne možeš nadjebat. Bukowski, Carver, Akutagawa, Hamsun i Nabokov. Svatko od njih će u jednoj rečenici reći ono pisci pokušavaju napisati cijeli život, i to bezuspješno. Nakon što Bukowski napiše "Ljubav za 17.50 $" tema ljubavnih priča se može ukinuti. Nakon što Carver napiše onu priču o susjedima kojima su sujedi dali ključeve od stana, tema o ljudskoj osamljenosti više ne postoji. Nakon što Akutagawa napiše Mandarinke sreća kao tema bi morala biti zabranjena. Nakon što Hamsunova žena iz Plodova zemlje ubije svoju djecu zbog zečje usne o moralu se više ne bi smjelo govoriti. Kad Nabokov opiše sebe kao pauka u Loliti svi drugi opisi bi se trebali izbrisati iz književnosti. Svaku knjigu sporiju od Thompsonovog Straha i prijezira u L.A.-u bi trebalo ukinuti. Jebo te patak, svi ovi pisci su objavljeni u Šarenom dućanu. Sve treba zapaliti osim Šarenog dućana. I Algoritma. Sve profesore književnosti osim Ferića treba postreljati, i staviti mene da predajem. Ja i Zoki smo dobar tim. Dobro, i Ante Tomić. Carvera su proglazili mizantropom, a čovjek koji ima onoliko smisla za detalje kao Carver ne može biti mizantrop. Ljudi su previše glupi da bi shvatili književnost. Ljudi su previše ljudi. Od prvog osnovne nas uče što je pjesnik htio reći, a uče nas krivi ljudi. Nejebci nas uče o jebanju. Književni kritičari, ljudi koji čitaju knjige jer su plaćeni za to. Seciraju vjeverice. Ružne žene ocjenjuju moje priče. Previše ružne da bi ih itko mogao voljeti, a one ocjenjuju moje priče. Moje!!! Šta one znaju o ljubavi i životu, plaćaju dvjesto eura da im netko poliže smrdljivu ribicu. Plaču nakon što svrše. Ne bi prepoznali dobru priču ni da im je kurcem uguraš. U šupak. I zašto si se ti neznanko zaljubila u mene, to pod jedan, a pod dva, zašto ti je toliko trebalo da priznaš da me obožavaš?
За критичарите
Ma tko će mene kritizirati, Jagna Pogačnik i njena banda? Tko je uopće ta žena, jesi ti Jagna Pogačnik? Gledaj mačko jednu stvar - kad ja izdam tu jebenu knjigu i kad se počnu nizati glupe pohvale glupih kritičara, ja si više neću smjeti dopustiti teranje ljudi u kurac, u čemu neopisivo uživam. Tisuće ljudi su pročitale moje priče, desetak kritičara ih je ocijenilo dobrima, što nije uopće čudno s obzirom na gomilu sranja koja se izdaju, sve ja to imam, daj mi pet minuta na televizoru i prodat ću tisuću komada, ispizdit ću svakog Hrvata, ja sam Veličina, boksač, Roki Balboa, kuiš. Preseravam se gore od Raosa, ja uživam u svojoj Zlobi. Eventualni potencijal? Ja da sam eventualni potencijal? Pa jel znaš ti mačko da ja sam sebi mogu bolje iskritizirati priču od bilo kog drugog. Ja sam toliko sposoban da sam sebe mogu povrijediti komentarom. Ja sam Fight Club, kuiš bejbe. Jel ti izdaješ neki kurac, jesi ti u tim vodama? Daj izdaj mi knjigu, platim piće. Počastit ću te svojom nazočnošću. A ono, zgodan sam i to.
сабота, септември 17, 2005
Петта блог-епизода од “Големи и мали“ (Бошко Смаќоски) римејк на Алекс Букарски
(автентичен материјал од веб-камерата на Alone36 - Жаре)Епизода пет: "Светлите ликови во Сајберот“
Седнавме со Радета на една пластична масичка и започна да ми раскажува.
- На петката седи Бале. Пијан градежен работник. Касапот се приклучува на чет става женска шифра и му закажува состаноци. Тоа е единствениот начин да го станеш од компјутер. Инаку ќе го цица пивото и ќе зее пред монитор до зори. Еднаш Јордан го заклучи и го остави сам до сабајле. Кога отворил Бале хркал на тастатура.
- Тој до него кој е? - прашав.
- Мислиш на Alone36? Тоа му е шифрата.
- Мали, нарачај едно кафе жити се по најмило... - рече човекот со шифра Alone36.
- Мене ми вика? - прашав.
- Не, мене. Тоа е Конде. Сеа чичко Конде.
По две минути влезе Раде заедно со келнерка која носеше кафе во филџан.
- Фала, фала... Е Раде, Раде да ти расте курето... - рече Конде откако сркна од кафенцето.
- Уште не ти е пораснато?
- Жаре е легенда човеку! Наоѓа некои несреќни женички во дијаспората и незнам како му успева ги соблекува на веб-камера... ги снима снимките и после ги уценува!
- Аман бе толку се наивни?
- Офф и тоа како. Им дава ултиматум или толку и толку кеш или ќе им ги прати на мажот и или семејството.
- По, по, по.. и му успеало досега?
- Црвениот ситроен го виде надвор ? Е негов е. Ганц нов. Се збора дека на некоја и зел 25 000 евра. Го испитуваа в џандарска. Прашај го Ангелко.
- Ангелко?
- Ангел се вика, ама ние го викаме Ангелко. Глеј да не ти се испушти пред него. Глеј колкаво рачиште има.
- Кај да гледам?
- Оној шо седи и разговара со Касапот на шанкчето. Не глеаш како му шарат очите наоколу? Прав џандар.
Тоа беше полицаец облечен во тренерки. Тропаше со прстињата на шанкчето. Раката му беше ко лопатка од багер.
- А оној од десната страна на Конде... малиот...
Седеше едно ситно момченце со кратко пострижана коса ко учениче и наочарчиња со тенка црна рамка.
- Мал? Кој мал во војска е.
- Шо бара ми тука?
- Комуницира со една дебела од Австралија. Најдебелата жена шо сум ја видел. Тешка негде 136 кг.
- Шо сторе, да не ја мереше?
- Да не има некоја цицлеста за чет? - викаше во меѓувреме Конде.
- Не, таков е Симе отворено си кажува. Ќе ја зема за жена иначе и таа ќе го однесе во Австралија.
- Како ќе го однесе бе?
- Хаха, во маалото често го дупчат за тоа. Му велат “Шо бе Симчо, ќе одиш Австралија? И тој “Да бе да“ Е како бе Симчо? Ќе дојде ќе те голтне ќе прелета со авионот до Австралија и кога ќе стигне таму ќе те покака? Се газиме од смеа. Симе за тоа кур го боли. Стариот му умре, мајка му е умоболна, шо би правел друго? Зеде еднаш да работи во пилана, ама не гледаш малечок каков е, се искилави по два дена работа. Тоа му е чарето.
- Да се ожени за слон?
- Абе ќе умри ко куче за леб, шо друго.
- Еј дечко дај една банка. - довикна некој одзади.
Се завртив здогледав едно метро и пеесе мало црно чоече. Имаше бела брада, црни густи веѓи, налудничав поглед... Чавката му беше одврзана.
- Пали патиките бе шо ти реков тебе - му дофрли Касапот.
- Ах, Касап не си тепан во вреќа ах...
- Сеј бе да не те земам еднаш в ум има жив да те остаам ама будала ќе шеташ!
- Впечатливо чоече. - реков.
- Да. Тој е Санде. Уште една легенда. Најголема можеби. Би можел да црпиш од него инспирација. Само некој ден да го најдам така посмирен. Толстој може лајна да јади. Ех шо има тој да ти кажува.
- И овој сурфа бе?
- Не, бе какво сурфање. Абер си нема. Доаѓа за јавување во странство. Се јавува кај некои роднини, плачи моли коли. Им досадува со денови. Ќе се сожалат ќе му пратат стотина евра и после оп, Санде е друг чоек. Го гледаш в кафана кај шо части се живо и диво - шо пија кафаната - кај шо се дери. И лепи пари на пејачката пуши скапи цигари. И така некој ден се додека се не спичка и после го гледаш - дај една банка!
- Неверојатно...
- Шо е тоа ништо не е... има стан бе чоек и се шо има вредно оттаму има испродадено...врати, прозорци, паркетот го откорна. Мајка му не му го препишува станот се плаши да не го продаде.
- Добро има некој нормален овде да го ебам?
- Никола. Коле. Само не е тој тука. Тој ми е другарче. Има само една маана.
- Силува стари жени?
- Не бе. Сака да се коцка. Ќе собере некоја пара доаѓа долу кај шо се игра комар и фрла зарови. Ама само еднаш и тоа на сите пари! Маме еби.
- А еби маме?
- Па не баш. Еднаш ќе земе ќе му се погоди коцката ама десетпати ќе изгуби.
- Мора да ме запознаеш со него. Да видам шо чоече е.
- Важи, ќе те запознаам кога ќе одиме кај Судијата.
- Имате и Судија?
- Да, само шо не е таков Судија. Ајде да бегаме Донка ќе ме скалпира, по пат има да ти раскажувам.
Раде го зеде це-дето со свеж тинкачки материјал и излеговме од “Сајберот“. Надовор беше приквечер лисјата паѓаа, списоци се склопуваа, работни откази фрчеа а Заводот за статистика ги прикриваше официјалните бројки за невработеноста. Барем така пишуваше во медиумите.
Со други зборови, есента пристигаше.
среда, септември 14, 2005
Четврта блог-епизода од “Големи и мали“ (Бошко Смаќоски) римејк на Алекс Букарски
“Сајберот“ всушност беше интернет кафе кое се наоѓаше во стара куќа со големи прозорци, високи тавани и рѓосани “бронѕса боја“ порти на кои беше закачена електронска реклама со натпис “Cyber World”.
При влегување се качуваше по дрвени скали кои така крцкаа што едноставно те тераа да помислиш дека доколку се скршат има да пропаднеш во долго години непроветрени визби полни со мутирани гладни глувци спремни да те изглодаат до гола коска.
Сопственик беше Јордан Касапот некогашен касап во државна фирма.
Кога влеговме го затекнавме како се дери викајќи - “Куртони низаедни блазе му на вашите ве пуштаат тука по цел и мене на глава ми се качувате“.
Имаше деца од најразлични возрасти. Од едни чии носиња сеуште незапирливо се спуштаат мрсулави водопади и имаа сила колку да притискаат на копчињата од тастатурата па се до брзо-разочарани млади сопрузи кои првата брачна криза ја пребредоуваа со играње на игри-стратегии несмасно извикувајќи “види бато не ми копаат камиончињата, немам повеќе ресурси“ и сл.
Покрај осумте компјутери наредени еден покрај друг на маса во форма на прстен, во ќошето имаше импровозирана кутија направена од лесонит чија вратичка се затвараше со магнетчиња. Служеше за разговори во странство.Чим некој ќе влезеше зборуваше тивко колку што се можеше најтивко но не сепак недоволно за да одекне во просторијата.
- Ало, ало пуштете пари...да си платам струјата!
Беше пораката упатена до роднината во Сад, Канада или Австралија.
***
Раде ме зеде за рака за да ми ја раскаже целата приказна за “Сајберот“.
На влегување го начекавме Диме Такси како плаќа за разговор.
- Е не ќе му ја ебам, цел живот ќе возам такси. - збореше нервозно.
Се поздрави со Раде па со мене.
- Ќе палам патиките јас брат.
- Со среќа.
Дента групно се пукаше една виртуелна игра доста популарна наречена “Кантер-Страјк“.
Беа две поголеми групи. Едните терористи другите Кантери (специјална полициска единица). Со слушалките на увца, со свртени екрани (за да не си ѕиркаат за местоположбата) и со многу енергија и врискотници при изговарање на вообичаени фрази како:
“Горе е бе горе се крие ко пичка“
“Пазете одзади“
“Ми снема оружје, убијте го да му ебам мамицата“
На ѕидот се забележавуваше огромна хамер хартија со испишани имиња и бројки. Раде ми објасна:
- Ги собираме убиствата после секое играње. И таму ни е рејтингот. Јас сум моментално шести со 1834 убиства досега... можев и повеќе ама доцна се приклучив.
Решив и јас да си ја испробам среќата. Кај има оружје. Прицни Ф5, океј притискам Ф5 ми вади пиштол. Сакам пушка. Прицни Ф12.
- Еј, видов еден.
Папапапаууу
- Стево бе...
- А?
- Од нашиот тим е тој.
- Аа океј.
И така шетав акав по ходници со пушка калашников се со цел да извршам некое виртуелно убиство.
Папапапауауаа.
- Ми снема муниција, ало еј шо да правам?
Никој не ми одговари. Војникот извади нож. Кружев со ножот наоколу.
- Смени оружје бе Стево.
- На кое се сменува да го ебам.
- Првин 6ка па цртл па 6ка.
- Како?
- 6ка цртл 6ка.
- Море заеби ќе му одам со нож машки!
Му пријдoв подмолно одзади на противникот. Терориста. Буцкото детенце од карши мене. Го исклав. Мефциња и крвишта летаа од него.
- Браво! - ми вика Раде. Убиството со нож се брои ко три обични убиста.
- Немојте јас да го извадам саторот и да направам 10 убиства. Ајде потивко малце, го дункам малиот да не го разбудите! - се развика Јордан Касапот.
- Ама чичко Јордан ние само си играме. - викна едно пегаво детенце.
- Ќути ти тркало ајде не таласај. И ви реков да не отварате секс страници!
На секој од мониторите имаше ливче залепено со салотејп на кое со “вердана“ фонт неписмено пишеше:
“Zabraneto otvarajnje sekc strani"
- Јас ќе отворам чичко Јордан... - викна повторно пегавото детенце.
- Шо ќе отвараш ти бе... седи таму куртон еден.
- Чичко Јордан а шо си отварал ти секс страници со мажи а?
Сите дечиња почнаа гласно да се смеат...
- Е, добро после како да не ги сакаш ај кажи? - се насмевна Касапот.
вторник, септември 13, 2005
Ирвин Велш & Ден Браун на Цртичка
Изјава на денот
Букаро едно време беше доста негативно настранет и се 'рчкаше со некои шифри а според мене, тоа можам слободно да го занемарам поради енормниот број на стории што стигнаа од него. Не е ни битно на кого му се допаѓаа а на кого не, важно е дека букаро ПИШУВАШЕ за разлика од 90% “Ваграџии“ кои само демнат тука без никаков допринес.
Вратете ги и Букаро и Сањичка. Избришете ги крокодилите што изиграваат капак и пишуваат реплики од по 3 збора.
понеделник, септември 12, 2005
Трета блог-епизода од “Големи и мали“ (Бошко Смаќоски) римејк на Алекс Букарски
Блог серијал - “Големи и мали“
Епизода трета: Тинкачка сесија
Утредента веќе бев кај 7 сабајле и без идеја се ѕверев во таванот кога Раде се шмугна в соба кај мене.
- Еј, бато сакаш да ти пуштам некое клипче? - ме праша.
- Ај попосле.
- Како си со слива а?
- Полека бе, многу директен ти.
- Дркаш а?
- Па, сеа..
- Јас да знаеш како сум дупел вчера.
- И нема сеа на кој друг да му се пофалиш?
- Кое фалење море. Ја ебав на сите можни начини на клупата во паркот.
- Абе ајде?
- На крајот веќе кога се изморив од ебање.. се наведна ми го зеде, си ги исклачка забите... една капка не остави да прсне наоколу.
- По, по, по..
- Абе да видиш чоек стварно. Така после со разлеана сперма околу муцката се кезеше ХУАХА УХУХУХУ!
- Хехе. Добро бато, добро...ајде да видиме некое клипче.
На компјутерот гледавме црно-бело видео во кое една малолетничка постојано повторуваше “неможам више“ сексајќи се бате кое истовремено манијачки ја снимаше со камера.
“Неможам више ахххх“
“Ај, ај уште малце“ - ја убедуваше типот.
Потоа ми пушти друг видео-клип.
Немаше на него којзнае што. Една девојка со сини чорапчиња како општи со вибраторот околу 14 минути додека во позадина се слушаа дневни вести.
- Брат не е оваа од Гостивар? Мислам дека ја имам гледано некаде претходно. - прашав.
- Не бе чоек, оваа е од Радовиш. - упатено ме демантира Раде.
Девојката со сини чорапчиња го пикаше се подлабоко и подлабоко се додека убаво не се слушна - “по рекламите се враќаме на блокот економски вести“.
Го пикна до крај, веќе не се гледаше ни делче од него па така поофка минутка-две и нагло го извади.
Откако неколку светски и балкански актерки/пејачки пукнаа афера со домашни порно филмови, и кај нас се рашири помодарство.
Така секој шо имаше куре, камера и приклучок на интернет имаше прилика да стане интернет-порно ѕвезда. Потоа се само се ширеше.
Во почетокот додека екслузивноста на видеото беше сеуште на цена, ширум зелените пазарчиња низ Републиката се продаваа за 5 банки парче.
- Еј Раде шо ако не начека мајка ти кај шо го дрвиме вака двајца ко магариња? - го прашав.
- Нема да не начека.
- Од кај кур си сигурен?
- Знам, верувај ми. Ја видов преѓе како се клука со два-три лексиумчиња, нема гајле, топ не ја бие.
- И после младината се дрогирала..
- А бе а..
Во следниот момент, пушти ново клипче, го турна шорцевите го извади куренцето и почна да го дрви. Излегов од собата и појдов во кујната. Чапнав в шака неколку зрна леблебии. Влегов во дневната го пуштив ТВ сменав неколку канали - ништо занимливо. Се вратив назад во собата. Го затекнав Раде сеуште како го дрви.
- Охххх, охххх чоече ќе свршам веќе. - извика возбудено.
- Е шо да не сакаш јас да ти го исцицам сеа...
- Охохохо еве доаѓа...
- Појди во ве-це будало...
- Охохххх немаа времее.. жити се, жити се, подај ми ја чашичката со јогурт.
- Празна е?
- Додаааај ми ја!
На куќиштето од компјутерот покрај полуизеден ѓеврек имаше пластична чаша јогурт.
- Еве де, на ти. - му ја подадов.
Раде се поднаведна го намери во отворчето и заврши работа.
- Фала ти ме спаси бато. - рече задоволно.
- Ех.. зошто се тинкачите другари?
Го прашав од кај го набавува сиот тој порнографски материјал.
Од сегде по малце, но највеќе од “Сајберот“ ми одговори.
Претходна #2
петок, септември 09, 2005
Втора блог-епизода од “Големи и мали“ (Бошко Смаќоски) римејк на Алекс Букарски

Епизода втора: Политиките на тетка Донка
Сива боја, два-три политички графити, малтерот на голем број места се ронеше, има мал милион вакви зградички низ целиот град.
Напред имаа мали дворчиња со бујна неискосена трева и нафрлани жбунџиња вамте-тамте низ кои минуваа патеки со раскопани бетонски плочки и со по некоја криво посадена брезичка.
Видов еден корпулентен тип од жолто порше (секако двосед) како излегува со друг дечко додека една постара жена одозгора од едно прозорче му довикува:
- Сине, однеси ја тетка до дома...
- Кај да ја носам бе мамо? На курот да ја качам?
Скалите по кои се качував до трети (издава некој нешто некогаш на први?) беа излитени ко моите шангајки од седмо.
Вратата ми ја отвори еден слаб, пргав и пегав дечко на возраст околу 16-17 години. Изгледаше хронично неухранет.
- Здраво.
- Здраво.
- Кој си ти?
- Заинтересиран,а ти?
- Раде.
Ми пушти рака и троа ко на сила ме праша.
- За шо бе заинтерисан?
- За собата. - му ја прифатив раката стегајќи ја посилно од вообичаеното.
- Ааа. Ај влези.
Влегов.
- Синко кажи му да си ги собуе патиките - дофрли длабок женски глас од дневната.
Ја слушна. - се насмевна Раде.
Послушно си ги собув. Ми се истресоа засушени топченца кал. Набрзинка го потпикнав под патеката.
- Мамо, ова е заин..
- Ќути, трај бе.
Жената имаше огромни црвени образи, мало носе и ситни кусогледи очиња со машки очила, додека во раката со полна важност држеше црн безжичен телефон. Домаќинка на возраст веројатно од 50тина години.
Радио-часовникот со дигитални црвени бројки кои трепкаа во интервали од 2-3 секунди беше стандардно клаен под дрвената масичка за телевизорот и трештеше до даска.
Во етер - контактна емисија.
- Драги слушатели денеска тема на разговор е дали на “Градскиот парк“ му неопходно преуредување и генерално чистење?
Тетката притисна “реидиал“. Еднаш, двапати а потоа премногу пати за да стига конечната бројка во еден проред. Упорноста се исплати.
Ја стави слушалката на гради и оргазмично вресна:
- Ааааа добив!!!
Раде потпрен на дланките со лактите спуштени на маса само рамнодушно дофрли:
- И шо?
- Се јавувам повторно. - рече домаќинката.
- Мило ми е шо сте редовен јавувач.
- Ало, се слушаме ли?
Мафна со раката, Раде брзо сконта и го подмали звукот на радиото. Истренирано чоече.
- Ало, ало???
- Да, да во програма сте.
- Ало..е..епа вака... знаете оваа влассст мора да падне. Нивната идеологија е утопија, утопија мртва! Дали се разбираме?
- Видете...
- Молимте не ме прекинувај... слушајте, оваа корумпирана власт мора да падне, како еднаш не сфати народот... се продадоа... името, државата... господинот шо пред малку се јави нека не се шири демагогија, лицемерие.. да сме се обединеле незнам ти шо.. со кој бе, со кој да се обединиме? Со арамиите?
- Ве молам, ај сеа... да не си реплицираме... кажете шо мислите на темата “Средување на паркот“.
- Ама господине, каков парк... паркот не е побитен во моментов.. ма ајде ви се молам шо има сега за паркот да дискутираме? Оваа неспособна власт се запусте и сега.. зарем паркот ќе го остави чист? Оваа власт треба да падне! Шо побрзо тоа поарно... и точка!
- Во ред, благодариме за вашето јавување... дали имаме следен слушател на линија...
Настапи пауза.
- Убо им го треснав а?
- Абе мамо како не ти се здосади?
- Ти реков другари да не ми носиш во недела кога ја слушам емисијата..
- Ова не ми е другар...
- Чекај, чекај, ќути.
Овојпат самата го засили звукот на радиото.
Се слушаше некој глас на зарипната бабичка.
- Ало, море онаа квачката цел ден да ја оставите да збора ќе си збора...
- Држете се до темата госпоѓо...
- За темата се јавувам бре синко... Кажете им на оние од Комуналец дека 10 дена ѓубрето го немаат собрано... по улицата ѓубрето сегде ни стои... шо направија за градот? По улици сегде, сегде ЃУБРЕЈНЦИ... толку!
Домаќинката пак го зграби телефонот.
- Мамо бе - дрекна Раде.
- Добро де... кој си ти синко?
- За собата бе мамо.
- Ааа, пушти го сам да збора не гледаш уста има.
- Да, госпоѓо, за собата... - реков.
Си ги помести очилата ме изгледа од глава до петици ко да ме спрема за вагање.
- Голем си глеам, бо-попо, бабачко, машала пу,пу..креваш нешто, работиш?
- Студирам.
- Нема и од тоа аир. Висок си бајаги. Спортуваш? Кошарка да не играш?
- Не, не...
- Ракомет? Шо играш од спорт?
- Шах.
- А шо студираш?
- Книжевност на филолошкиот факултет.
- Поет е бе мамо, пишиш море? - праша Раде.
- Аха да.
- Ќе можеш кога Раде е на школо, леб да ми купиш или апови од апотека или да исцепаш дрва?
- Добро...нема грешка.
Се договориме околу цената и некои останати подробности.
Името и беше Донка. Тетка Донка. Воздивнувајќи нареди:
- Раде ај сеа свари ни по едно кафе.
- Мамо...
- Еј, ако ти е мака не мачи се. - реков.
- Не бе како мака, ајде бе прави кафе сместа. - заповеда тетка Донка.
Си ги искрцкав рацете. Тетка Донка како и секоја друга зборлеста жена си ја почна прикаската.
- Мажот ми го затвори оваа власт. Тој не си беше ништо крив. Невин ко солза. Никаква кривица. Дошол знаеш директорот и му рекол отвори го магацинот и почни да ја робата товариш на камионот. Пандо мој ни збор ни ништо си зел ко шо си знае почнал да товари... од кај да знае тој дека со таа роба се вршело пропаганда за време на предизборниот период? Од кај да знае кажи ајде?
- Сакате да кажете дека е жртва на политички реваншизам? - лупнав онака безврска.
- Да, да токму така. Браво книжевниче. Идната недела ќе те пратам ти да се јавиш на радио... да им го кажеш ова на сите душмани... шо зборуваат за Пандо мој... цел живот шо поштен си беше... работлив едно-друго.. и замисли од сите бараби шо маслосуваа само тој го крка стапот... Ох, наивна будала си беше и цел живот таков си остана..
- Незнам шо да ви кажам госпоѓо... бевте на суд?
- Ма каков суд бе. Пандо ми рече земи си некое студентче под кирија да не мислат дека живееш од “крадените пари“. Дадов оглас.
А нему стално му повторував - Отвори си ги очите Пандо, добро кај ти се? Ти пак на крај ќе наебаш, со извињење на зборот!
- Тетка Донке, уморен сум ако може да си прилегнам. - реков грубо оти сам ако не ја прекинам нема кој друг.
- Може, може бе синко се е таму средено, спастрено, појди дурдисај се!
- Во ред, заминувам. - реков и станав.
- А кафето?
- Другпат. - одговорив заминувајќи.
- Добро ионака само водата ја топлев. - радосно довикна Раде од кујната.
- Седи бе. Свари ми мене, само едно се имам напиено денеска! - заповеда мојата нова газдарица, тетка Донка.
Претходна #1
Следна #3
среда, септември 07, 2005
Прва блог-епизода од “Големи и мали“ (Бошко Смаќоски) римејк на Алекс Букарски

Блог серијал - “Големи и мали“
По се изгледа веќе мртов лежеше распослан на самата постојка кај “Црн мост“. Ромот и понатаму го клоцаше се додека некој од насобраната толпа со сожалливи фаци не му рече:
- Остај го бе чоек, греота е.
- Абе кој греота, не го знајте вие шо глумец е тој! - одврати убедено Ромот.
Ми се чини видов како облетаа првите мршојадни муви околу пцовисаното тело на мртвиот коњ.
Кај да одам, упатам, појдам?
На патот ми излезе парк, еден од тие незаобиколните на кои мора да се седне и да се себепраша човек каде сега понатаму?
Седнав на лошо обоена зелена клупа и здогледав еден пензионер како задлабочено чита дневен весник. Го прашав дали има огласи, ми одговори потврднo. Ги понесов со себе и се вратив на клупата.
Почнав да ги листам и да барам стан. Поправо соба.
- Соба за самец, ул. Караорманска бр. 13
Запалив патичињата сосе торби сосе се.
Одејќи стотина метри се ме фати ненадеен умор (кој можеби не беше ненадеен со оглед на претходното пешачење долги км) и решив да скршнам сместа кон еден агол на кој беа наредени повеќе такси возила.
- Здраво, дечки во кое да влезам? - прашав.
Таксистите се погледнаа меѓусебе се додека еден ќелавко рутински не се одѕва:
- На Диме Такси му е редот.
Ми го покажаа белиот форд “ескорт“ над кој имаше жолта тригоаголна табличка на која со црни “болд“ букви пишуваше “Диме Такси“.
Таксистот ги имаше спружено рацето на волан. Дремкаше. Му тропнав на џамчето. Си ги протри очите.
- Седи бате кај сакаш.
Торбите ги сместив назад и останав закотвен на задни.
- Кај да тераме? - праша.
Ги чапнав огласите и го прочитав потцртаниот дел. Ми фалеше капче и мапа на градот за да ја дополнам сликата на загубен туриста.
- Караорманска 13.
- Охо, мислиш на “Гробарска“?
- Мислам на Караорманска...
- Добро така ја викаме. Јас живеам во близина на таа улица. Поправо може да се смета дека таа спаѓа во моето маало.
- Аха, значи убаво го знаеш тој крај? - промрморив по извесна пауза колку ете да се најдам во муабет.
- Ептен...
Го отворив прозорчето. Силни ветровити струи ми удираа во испотеното чело. Календарчето, крстот, мирисните елки обесени на ретровизирчето и останатите реликвии каректеристични за повеќето такси возила беа тука.
- Еј, а оти се вика “Гробарска“? - прашав.
- Хах, знаеш се имаат отворено неколку погребални претпријатија... “Вечни ангели“, вечни мирови курови...
- Ехе еден куп значи... А шо компанија е оваа “Диме Такси“?
- Не бе каква компанија. Името ми е Диме. Не читаш горе на табличката? Диме Такси тоа ми е и прекар.
- Диме Такси ти е прекар?
- И прекар и реклама, шо сакаш - се насмевна Диме.
Овој сигурно ме дупчи. Но го гледам како вешто ги избегнува испакнатите шахти на тесните улички. Тоа ми укажува дека колата сигурно е негова.
- Го гледаш оној каменот онде? - ми вели и покажува со рака.
- Аха.
- Како малечок откако мајка ми ќе ми се изнавикаше и татко ми натепаше изнервиран триста ќе излезев пред куќата и ќе седнев на тој истиот камен... се додека некој не поминеше... и јас го прашував “повелете кој ви треба“.
- Хаха и после го пикаше в такси?
- Не, не.. бев ептен малечок, немав ни положено ништо... и ми беше интересно.
- Е шо сега не ти е?
- А шо сега, да му ја ебам мајката мислиш лесно ми е да се расправам со секакви будали а?
Во позадина од радиото гласно се слушаше турбо-фолк нумера. Цеца.
Да не ти пречи музичето? - праша Диме.
- Не бе, седи убо е!
Диме охрабрен од муабетот се занесе и почна да го пее рефренот на песничката.
Тражио си све
све сам ти дала....
Веќе пристигавме.
Пробуричкав во џебовите извадив пари. Ми фалеа уште неколку ситни.
- Добро, ако немаш ситно немаш, еби му мајката во ред.
- Еве, најдов, повели.
- Фала ти еј, се глеаме наоколу.
- Ај здраво.
Ме симна веднаш пред зградата која се “одзиваше“ на Караорманска 13.
Ова е првa блог епизодата на кусата е-новела која ќе ви ја презентирам овде на блогчето. Се работи значи за преработка на лектирата на Бошко Смаќоски “Големи и Мали“.
И критики и идеи се добредојдени... само не од типот - Еј, глуп си, еј ваков си таков. Тупаници за таквите!
понеделник, септември 05, 2005
Еден добар цитат шо го начекав во една колумна на Коља...
сабота, септември 03, 2005
Бука изјава на денот
петок, септември 02, 2005
рецензија на Ивица Антески
од Алекс Букарски
Ретки се авторите кои успеале да стекнат толкава афирмација пред да се пројават со посебна објава, како што тоа е Алекс Букарски. Неколку години неговите прози се читаат и препрочитуваат на разни сајтови и блогови на виртулната Македонија на интернет. Малкумина се тие, дури и меѓу познатите имиња на македонската литература, што можат да се пофалат со толкав публикум, а уште помалку со толку редовна и ревносна критика.
Расказите што младиот Букарски ги приложува за објавување претходно го имаат поминато бескомпромисното решетање на добронамерните и злонамерните читатели, како и елоквентното или дилетантското критичко согледување на критичарите на интернет форумите. Тоа е сосема уникатен творечки пат за македонската книжевна средина. На тој начин се полирани овие груби парчиња кристал, со кој младиот прозаист со исклучителна енергија, се обидува да ја преслика реалноста.
Ова е можеби и една од клучните цртички на приложените раскази, имено реалноста. Избегнувајќи ги традиционалните литерарни филтри и конвертори за превод на реалноста во книжевен јазик, Букарски слика хиперреално. Во устата на неговите ликови, обични смртници, тој го става обичниот јазик со кој зборуваме сите ние, обични смртници.
Исфрустрирани, бедни, понижени, мрзливи, злонамерни – такви се ликовите кои дефилираат низ виртуелниот свет на овие раскази. За него се неинтересни обичните чесни луѓе („Бомон“). Употребувајќи многу автобиографски елементи, очигледно обилно вметнувајќи и други приказни од реалноста, Букарски ја преминува границата на политичката коректност, па ни ги подметнува карактерите крвави под кожа, какви што сме и самите ние. И ликовите и ситуациите се толку обични што постојано демне опасноста да станат банални, што овде е избегнато со обилна доза хумор и вулгарност (љубовта во расказот „Бале“ ја сведува на репликата „Абе те сакам у пичку матер!“).
На прв поглед без литерарна стратегија, преку овие раскази се разоткриваат контурите на една сериозна книжевна фигура, која во наредниот период би можело да се изроди во нешто поголемо од се што досега видела македонската проза. Свесен за својот несомнен талент, Букарски во овие куси прози покажува дека му е тесно во облеката што ја скроиле неговите претходници. Сака да ги скрши втемелените вредности, вкостенети во академските дискусии за литературата, па дури со презир го одбива секој вид академизам. (во расказот „Алтернативна женска“ еден од неговите ликови проститутката што сака да се запише на факултет ја одвраќа со зборовите - Сега барем вака знаеш на шо си!)
Отворено говорејќи за џиновските проблемчиња на хомо урбаникусот, Букарски не му дозволува на читателот да остане рамнодушен. Тоа е причината за читањата, препрочитувањата, критиките и контракритиките секаде каде што бил објавуван. За секој кој литературата ја осознал само преку вредностите што се воспоставуваат во македонскиот традиционален образовен систем, оваа проза е скандал – за другите: откровение!















